Uđoh pre neki dan u prepisku sa regionalnom rok zvezdom u usponu, u vezi
pojedinih, da kažem, više no iskusnih bendova, da li isti imaju opravdano zavidan
tretman isključivo po zasluzi ili ne, naravno čisto dobronamerno sa obe strane,
odnosno da li za sve ima mesta, ili smo često u svojim sudovima isključivi zbog
raznoraznih okolnosti. Što objektivnih, ali uglavnom subjektivnih.
Naravno i sujeta naša odigra ulogu u tome. Zastupnik sam stava da treba videti što više, pročitati što
više, slušati različitu muziku, odgledati drugačije filmove i obavezno upoznati i
druge kulture. Svakako i ljude, ali one obične, bez krinke i sa jasnim životnim
stavovima, ne ono što bismo želeli da čujemo i time opravdamo neke svoje
postupke, nego da stvari budu iskazane onakve kakve one zaista i jesu.
Preslušao sam neke novije albume koji su ugledali čkiljavo svetlo muzičkog
stvaralaštva u ovu ranu jesen, a posebnu pažnju privukao mi je jedan, relativno
mlad bend iz Velike Britanije, zanimljivog imena The Struts (Podupirači). Bend
svira skoro punih jedanaest godina a pre neki dan, tačnije 3. novembra, objavio je u
punom izdanju svoj četvrti album (što znači, kako na striming platformama u
digitalnom izdanju, CD-u, tako i na vinilu) pod nazivom Pretty Vicious (Prilično
Zlobno). Bend čine Luke Spiller, vokal i tekstopisac, Adam Slack gitara, Jed
Elliott bas i za bubnjevima je Gethin Davies.
Nesporno je da je The Struts izarastao pod uticajem britanskog roka i grupa
koje su tamo ostavile pozamašnog traga, ali isti ima tu neku samosvojnu žicu koja
mu može u budućnosti doneti znatnu prevagu u odnosu na ostale slične bendove sa
ostrva. Ta prevaga se ne odnosi samo na njihov interesantni scenski nastup vođen
veoma intrigantnimi zabavljačkim nastupom pevača, koji uz to ima i itekako
izražajni vokal, ume da veže publiku i animira je tokom čitavog nastupa. Nije mala
stvar biti predgrupa i jednim Stounsima. Da li je to i privuklo pažnju i ljudi od
posebnog muzičkog sluha koji primećuju da je bend, ali i sam pevač, nešto izmedju
Queena i Rolling Stonesa. Može biti, ali u svom tom nadahnuću imaju deo
specifičnog angažmana koji, ako se pažljivo oslušne, može predstavljati odskočnu
dasku za The Struts u relativno kratkom vremenu.
Pretty Vicious je pravi rokerski album, sveže nadahnut novijim
stremljenjima u rok kulturi dvadesetprvog stoleća, ali ima i podosta starijih
elemenata koji su više nego pristojno ukomponovani u savremeni ešalon
populalrne muzike, a lično se nadam da rok još uvek pripada istome. Relaksirajuća
numera, mada ne i takvog naziva, Too Good At Raising Hell (Suviše dobar u
stvaranju pakla) otvara četvrti projekat benda. Numera govori o ustaljenom,
dosadnom, bogataškom životu, monotonim provodima i konzumiranju raznoraznih
supstanci, više iz puke dosade i pomodarstva, nego iz bilo kakve stvarne potrebe.
Dolazi do toga da je sve teže samom sebi ugoditi. Sledeća numera, Pretty Vicious
(Prilično Zlobno), predstavlja mali muzički rok perfomans, sa posebnim začinima
na kraju same numere. Dirljiva rok stvar, klasičnog inteziteta, u kome je mladić
opčinjen lepotom svoje devojke, pa kako god bude, on je pod njenom čarolijom.
Odavde gledano, to i nije mala stvar. I Wont Run (Ne Želim Pobeći) numera puna
vere u samog sebe, mladić je slomljen i krvari, no daje svoj dah, veruje u samoga
sebe, zna da je bolji od drugih, a sluti da je i vreme na njegovoj strani. On je
postojan, ne želi pobeći od problema koji ga stalno zamaraju. Umerenom ritmu
posebnu zanimljivost daje umirujući solo na početku trećeg dela numere.
Hands On Me (Ruke Na Meni) je tipična ljubavna pesma, otvara tematiku
usamljenih noći i praznih dana, traži se nova prilika za popravni ispit kod voljene
osobe. Sve to prati pri kraju razvučeni solo. Raspevani vokal i snažno držeći refren
obećavaju uspon songa. Do What You Want (Radi šta želiš) je klasična rok pesma,
otvorena, mislim i prkosna numera, sa zanimljivim stihom koji kaže da su neki
pastiri (vođe), dok su neki ovce. Ipak, refren poziva da imaš pravo izbora raditi šta
hoćeš, da niko ne radi to kao ti. Prosto, ti si ti. Veoma lepršava numera. Rock Star
(Rok Zvezda) je živa numera, tu i tamo malo razbacanih rifova, ali me veoma
podseća na rane radove grupe Queen. Jeste žestoka rok stvar, no meni je Queen
ipak bio draži u svom početnom traženju identiteta. Nekako mi je podloga lako
prepoznatljiva. Inače, govori se o dobrom provodu i slično.
Remember The Name (Zapamti Ime) puna, komforna numera, vokali mi na
način na koji idu u vatru podsećaju na Aerosmith, odnosno u stilu Stevena Tylera,
ali u pozitivnom smislu. No, definitivno se vidi uticaj pomenutog benda. Suviše
brza numera, ali ju je bend ispratio u punoj meri. Spev je o izazovima života, da
čovek mora da, pre svega, duhom bude živ, da se provoza malo i brzom trakom
života, a ne samo da vodi jednolični život, da sam izabere svoj put, da oživi u
svim pogledima. Bad Decisions (Loše Odluke) je veoma ritmična numera, govori o
suočavanju samoga sebe sa lošim odlukama. Naime, na kraju svake priče čovek
ostaje sam sa svojim odlukama. Lošim. Mada, i od loših odluka uvek ima i gorih. I
tako unedogled. Moto numere je zanimljiv, koliko puta poroci ubijaju misli.
Izdvajam odlične vokale, kako glavni, tako i onaj u pozadini koji sve vreme
zanimljivo treperi..
Better Love (Bolja Ljubav) ljubavna numera koja govori o borbi za devojku
čija se osećanja prelamaju izmedju izbora dvojice mladića. Jedan od njih nudi
bolju ljubav nego suparnik, barem on tako smatra. Sasvim rasterećena numera,
refren nežno uklopljen sa nadahnutim vokalima.Meni malo zvuči kao da je rađena
u maniru benda Maneskin. Gimme Some Blood (Daj Malo Krvi) govori o vlastitoj
oluji u besu, brzom jeziku i naknadnoj pameti. Tražeći lek od doktora, pravdajući
mu se da je sve to radio iz ljubavi, zapravo traži životni savet za sve svoje greške
što ih je sačinio. Umerenog ritma, zanimljivog sadržaja i interesantnog svršetka.
Pomoć se traži, ali da li će i stići onda kada treba, uvek je upitno.
Album zatvara Somebody Someday (Neko Jednog Dana). Odličnog
klavirskog uvoda (opet malo seća na Fredija) ali je tekst zanimljiv. Dok u pozadini
se čuju orgulje i klavir, mladić peva o tome da ne želi biti samo lice u gomili, želi
poostati neko jednog dana. Numera je sočna, nežna, dirljiva. Na kraju se kaže da su
sve melodije bile iste, a da su okviri bili drugačiji. Izvrsno odabrana numera da
zatvori album.
Utisak je da je četvrti album benda u muzičkom smislu uspostavio još više
njihove namere da istraju sa čvrstim zvukom, bez osobitih varijacija u bilo kom
smeru, držeći se proverenih stilova, upotpunjenih sa aktuelne rok scene, kako na
ostrvu, tako i na kontinentu, ali ne previše agresivnim u smislu nekog
dodvoravanja širem auditorijumu. Prosto, oni su tu gde žele biti u ovom trenutku,
za deset godina postojanja izgradili su prepoznatljivi stil, kako živog nastupa, tako
i klasičnog zvučnog doživljaja benda. Prostora za napredovanje uvek ima, ali The
Struts je sve bliži Premijer ligi rokenrola, a Pretty Vicious je više nego pristojan
iskorak u tom smeru. Vredi izdvojiti 45 minuta i odslušati album od početka do
kraja.
Miodrag Marković
