Trećeg marta ove godine, u smislu svekolikog izdanja albuma na
ovoj našoj prelepo-sumornoj planeti, osvanuo je i I Dont Know a Thing
About Love (Ne znam ništa o ljubavi…). Ni prvo ni poslednje izdanje s
početka marta tekuće godine, barem u današnje vreme nije tako teško
objaviti album, imaš pare, veze i ostale tričarije i slavan si, hajde da
kažemo poznat, jedan dan. To što malo ko sluša objavljen album, sem
rodbine i najbližih pajtosa, a primerci prodatih nosača su, u najbolju
ruku dvocifreni, faktički prodaje i nema, no tu je jutjub i besomučno
udaranje i štimovanje pregleda, odnosno što je video zapis u
reklamama, malo koga intrigira.
No, ovde je reč o čoveku, muzičaru,
nekadašnjem i glumcu, što bi se reklo, multimedijalnom umetniku, koji
je objavio svoj 73. studijski album. Ta cifra lomi sve granice. Da, samo
taj čovek će krajem aprila ove godine napuniti 90. godina. Medjutim,
kada čujete ovaj album, njegove vokale, gitaru i neverovatnu želju za
životom, ne možete a da se ne zapitate šta je sa vama i vašim životnim
stremljenjima, bez obzira koliko ste godina nanizali.
Willie Nelson u principu jednom godišnje izda album, studijski, bez
kompilacija i sličnih tezgaroških egzebicija. Isti je od 1962. godine, kada
je objavio prvu ploču, strašno tih i nenametljiv, ali stvara. Tipičan
predstavnik kantri muzike nije, ima u njegovom stvaralaštvu raznih
umetaka koji ga čine posebnim, nikada lider, nikada prvi, ali uvek pri
vrhu, prepoznatljivog stila, ali i izgleda. Osvaja lagano, ne na prvi ton,
nije ziheraš, stvara strpljivo, ne dodvorava se publici u smislu
savremenog iskakanja kroz trendovski režim koji uporno kreiraju velike
diskografske kuće i mali umetnici ogromnog kapitala.U svakom
vremenu ostavio je traga, nekada veći, nekada manji, no bio je uvek
blizu velikim rok i kantri aždajama. Knjiga roka spala je na par slova
starih imena koje se još duboko kotrljaju niz strujne udare, ali samo on
je ovladao sopstvenim vremenom, a dokaz toga je ne samo njegovo
fizičko postojanje, već i pokušaj da i u izuzetno poznim stvaralačkim
godinama inovira muziku kojom se bavi.
Naravno da I Dont a Thing About Love ne donosi ništa posebno ni
na kantri ni na klasičnoj rok sceni, samo još jedna dugačka priča o
neostvarenim snovima, izgubljenim ljubavima i ožijcima koji su sve
dublji i dublji, ali i sve manje bolni, pošto se lagano utapaju u iskustveni
primerak nagrizle životne dobi. Sam album je pitak, više lagan no
umereno spor, znači opušten, tako da godi uhu u svakoj prilici. Kao da
autor želi reći slušaocu da malo spusti loptu, da primiri svoj adrenalin,
promisli svojom glavom i otklizi za Nelsonovim, još uvek sigurnim,
glasom. On ne živi u muzici, ona je u njemu, duboko i ponosno, a
povremeno i prkosno.
Iskustvo je nepotkupljivo, ono se stiče smislenim razaranjem
vlastitih dobrih i loših strana, sigurnom percepcijom, kada ste u
profesionalnom usponu, a lažnim zanosom kada sa istog lagano klizite
niz točak života, ali imate više nego jaku volju da se i dalje dokazujete i
stvarate. U tom svom zanosu Nelson je odabrao deset klasičnih numera
Harlana Hauarda američkog tekstopisca kantri muzike (1927.-2002.)
ujedno istom odajući omaž za sve ono što je učinio u svetu muzike,
odnosno kantri poeti dvadesetog veka.
Noseća numera na albumu, besprekorno otpevana u laganom
maniru, I Dont a Thing About Love ( Ne znam ništa o ljubavi) govori o
razgovoru sa čovekom u Mesecu, koji ne može ni na koji način pomoći
smrtniku jer je on taj koji sve stvari, pa i ljubav, mora videti sopstvenom
svetlošću. A na pitanje da li će ljubav rasti ili ne, daje suviše jednostavan
odgovor “ Ne zna ništa o ljubavi…“, čovek u Mesecu može pomeriti
okeane, uticati na planine, ali na ljubav… Da, tu stoje uvek tri tačke.
Nikada niste sigurni kada će početi i kada će se svršiti.
Naravno da na albumu ima par i razigranih numera koje
prosečnog slušaoca neće ostaviti nezainteresovanog, ali u suštini novi
album Vilija Nelsona je klasičan otisak onoga što on radi decenijama
unazad. Čovek, akustična gitara, topla reč i mala priča o običnim ljudima
je ono što i pored svih novotarija u muzičkom svetu i dan danas privlači
pažnju. Duboko i iskreno, kao da opipavate ne vetar, nego svetlost koja
zrači iz čoveka. Zadržite taj trenutak svetlosti u sebi.
A za sve drugo, kapa dole velikom umetniku.
Miodrag Marković
