Опипљивост је оно што му даје посебан филинг, уживање тече од погледа на исту, отварање, стављање у функционалност и на крају, вратити је у омот. Не може се много људи са ових наших локалних подручја исхвалити да је у музичкој индустрији био, не само корисник, него и стваралац неког музичког дела, поготово не на винилу.
Задовољство је имати, још увек релативно младог, човека у свом окружењу, чија је вербално музичка борба једина борилачка вештина у приказу његовог фајтерског претказања којима поруке ниже низ бескрајно сазвежђе сопствене речитости и онога што све нас чека у неко догледно време. Борећи се са самим собом, на начин на који му је само живот овлаш изрецитовао шта би могао бити, Мики Радојевић је одлучио бити оно што јесте, не оно што би он хтео бити, а поготово не оно што би други желели. Најтеже је пристати да будеш оно што јеси, са свим оним врлинама, али и манама, које се вешто скривају међу нама. Не пристати на самообмане, загристи метак властитим зубима и истрпети надограђену бол, све је то оно чему ни једна речитост није кадра изнети на плећима, а поготово када је у питању душа.
У Гиардину је у уторак увече одржана промоција првог соло албума, али и првог винила, Микија Радојевића. Заједно са Миодрагом Милекићем – Пацеом представио је своју музичку творевину на један специфичан начин. Не превише зачина, не превише боја, али веома укусно, свеже и питко. Нема ауторске надмености фронтмена бенда који је пар
деценија уназад имао и те како ужарене сонгове чије су поруке парале уши, душу и мозак. Стил је мало другачији, мекши, али је порука и даље гримизна, носи те пламичке дубоко у себи и потпаљује све оне снове који тихују у дубоким тминама.
Није лако бити међу својима, приказати себе у одори у којој можда не блисташ увек, али тај опори, тврди, почетни корак, ратник какав је Мики преузима на себе. Малу свечаност отворио је Ненад Kузмић, главни музички уредник радија 202 кратком беседом о Микију, не само као музичару, више поети, него, пре свега, као човеку. За њим је кратак осврт на ново издање дао и директор Масцома Слободан Нешовић, са интересантном опаском да и панкери могу ући у мирније музичке воде.
Видно узбуђен, са оном позитивном тремом коју само прави креативци имају, Мики Радојевић је у пар концизних реченица објаснио настанак албума. Најбоље ствари углавном случајно настају, тиме је њихова енергија увек постојана. Мотив, између свих његових редова је љубав. Након тога, заједно са својим пријатељем и колегом музичарем извео је пар нумера. Гитара, клавијатуре и вокал, просипали су моћан текст низ мали ресторан те пријатне октобарске вечери.
У малој ризници једноставних речи изнедрили су се стихови који су малени простор опчинили неком узајамном топлотом свих присутних. Пет нумера из свог богатог репертоара у двадесетак минута опчинило је присутне гледајући у свог суграђанина у једном другачијем издању но што су свикли. У правој домаћинској атмосфери, више фамилијарној, није промакло ни то да су Микију зацаклиле очи, да увек озбиљно лице панкрокера у интимној акустичној завеси сећања цепа све стереотипе о звездама о успону, а Мики то свакако јесте.
Има још пуно тога да испева, да опточи ноте свежим стиховима и нове поруке назида на овоземаљским сводовима сопственим рукама. Било ми је особито задовољство што сам у том темељу и сам уградио један камичак.
Миодраг Марковић
