Kолико год да смо несрећни, то не треба да се одражава на понашање према жени која нас је родила. Прогутајмо сваку ружну реч и обрадујмо је честим посетама. Младост је сурово доба живота кад се мање мисли на последице својих поступака.
Ономе ко је млад чини се да ће све трајати вечно, да се ни њему ни било коме другом неће догодити ништа лоше и да за све има времена. Ипак, како године пролазе и наступа процес сазревања, некада млади људи увиђају да су нешто прескочили, пропустили, закаснили, а онда повратка нема… Једно од најболнијих сазнања је да нисмо били довољно пажљиви и добри према својим мајкама.
Деца мисле да су мајке богомдане и њихову ултимативну љубав узимају здраво за готово. То се преноси и на каснији период, кад одрасту и заснују сопствене породице. Дете је за мајку увек дете, ма колико да је старо и та се вечна истина, нажалост, злоупотребљава.
Не код свих, наравно, али многи не помишљају да једног дана маме више неће бити и да зато с њом треба најнежније и најодговорније поступати, поготово кад остари. Да не бисмо сутра патили и кајали се, избегавајмо да им говоримо речи које касније не могу да се повуку, али могу да нас пеку док смо живи.
ЋУТИ, ТИ ТО НЕ РАЗУМЕШ. Некад нам живот зада ударце који поткопавају наше самопоуздање и веру. Тражимо помоћ од околине, пријатеља и колега, заборављајући да наша мајка највише пати због наше патње. И кад покушава да нас утеши, редовно смо у заблуди да она није била у нашем положају, да то нешто није доживела и да су наше патње ексклузивне.
То се поготово дешава према мамама које немају каријеру нити су довољно образоване, иако има и супротних случајева. Мајку видимо у кухињи, дечјој соби и знамо да је расла у неком другачијем свету, па смо уверени да је свет у коме ми живимо за њу непознат и да не зна његове законе. Није тачно! Она можда не зна детаље који нас муче, али њен инстинкт тачно зна шта да каже и од чега да нас заштити.
Заправо, ми не желимо да чујемо старе истине које нам говори. Ако јој причамо о проблемима на послу а она одговори: “Само нек је здравља”, то нас нервира и не решава нам проблем. Зато смо нервозни и ућуткујемо је речима “како она никад ништа не разуме”. Болно је за мајку кад то чује, неправедно је и више говори о нашим слабостима него о њеном неразумевању. Тек кад нагла олуја у коју смо упали прође, схватимо да је и те како разумела и рекла нам баш оно што треба.
ИЗВИНИ, НЕМАМ САД ВРЕМЕНА. Избегавање редовних посета мајци – осим ако не живите веома, веома далеко, одгађање виђања, проналажење милион и једног разлога зашто не можете да дођете у најмању руку је бедно.
Некад ће вам замерити, али најчешће неће јер се помирила с тим да више не заузима важно место у вашем животу. Схвата да вам је битније да попијете пиће с неким него кафу с њом. Она не може да понуди трач, узбуђење, неку љубавну причу, оговарање и транжирање ваших “непријатеља”. Иако њена улога реално није завршена, ви сте је завршили без разлога.
Не постоји довољно добар изговор да не обилазите мајку и да стално немате времена. Ма имате га напретек, само не за њу. Одабрали сте да заборавите како је она увек имала време за вас, чак и кад јој није било ни до чега и када је и сама могла да се извуче. Навуците најсрећнији осмех и отиђите код ње најмање једном недељно. Биће забележено као плус тамо где се броји – у срцу и души.
ЗБОГ ТЕБЕ МИ СЕ СВЕ ОВО И ДЕШАВА. Kад нам не иде од руке оно што смо замислили, склони смо да неуспехе приписујемо “лошој генетици”. Или имамо лоше памћење што смо повукли на оца, или ово, или оно, а мајка на крају плати за све породичне претке и њихове особине.
Извлачимо из сећања ситуације кад смо добили или нисмо добили казну, па је оптужујемо да није била довољно строга или нежна, препознајемо у себи оно што нам се код ње није свиђало, од физичких карактеристика до духовних, менталних, културних…
И онда мајка без прекопотребног разлога почиње да криви себе зато што се нама дешавају лоше ствари, као да смо инвалиди који не умеју да реше сопствене проблеме. А који смо проблем ми решили мајци? Пресаберите се кад јој треснете у лице неку од оваквих грубости и безобразлука.
ТО МИ СЕ НЕ ЈЕДЕ. Не иде нам никако у главу с колико је љубави, труда, често и када јој није било добро, мајка спремила јело или слаткиш којим ће нас понудити кад дођемо. И онда јој у кућу уђе биће које једва чека да оде, коме је она досадна, коме су њена јела отужна или проста, јер се боље једе по кафанама или се навикло на другачију кухињу…
Обрадујмо се било чему што је изнела на сто. То је наша мајка, то смо јели као деца, није она рачунџија који гледа да нам се додвори и наплати послужење. Све и да смо јели печене шеве пре тога, поједимо макар који залогај и обавезно је похвалимо. Рецимо јој да нико то јело не спрема као она.
Свака домаћица чезне да добије комплимент за кување, а камоли жена која је сто посто давала себе спремајући храну дан и ноћ за целу породицу годинама, деценијама… Разумеће она да нисмо баш гладни, али не узети ни један једини залогај заиста је вређа. И кад чује: “Не могу, долазим с ручка”, боље јој опалимо шамар. Још боље: опалимо га себи.
НИСИ БИЛА ДОБРА МАЈKА. Много је оних који интимно, у себи, пожеле да су имали другачију мајку. Још у детињству деца гледају маме другова и другарица и упоређују их са својом. Идентификација с мамом је стална, јер нас је родила и као да самим тим носи апсолутну одговорност што смо такви какви смо. Оне су прве на удару психијатара, па допуштамо себи да и ми будемо породични Фројд.
Да се разумемо, постоје и лоше мајке, које нису бринуле о деци и запустиле су њихово васпитање. Можда је и наша мајка таква. Можда је правила грешке. Али најмање што можемо да урадимо за то јединствено биће је да с њом разговарамо о тим грешкама, потражимо разлоге, покушамо да разумемо њен живот и услове у којима је доносила одлуке које нам се не допадају.
Међутим, живот око нас показује да незахвалност деце добијају добре и пожртвоване мајке, којима се замера управо превелика жртва. Замера јој се да “није довољно мислила на себе”, а требало је. Тако деца њихове врлине претварају у мане, све у складу с новом крилатицом да “прво треба волети себе”.
Према мајкама су лоши само лоши људи. Они су лоша деца својим добрим родитељима. Није ни чудо што је књижевница Ведрана Рудан написала текст: “Децо, више вас не волим.” Али она је ретка птица. Мајке воле своју децу и кад од њих добијају само горке плодове своје огромне љубави.
Извор: курир.рс/Лена/Љиља Јорговановић
