Nedavno je moj, više no omiljeni muzičar, Bruce Springsteen
objavio novi album sa uglavnom soul pesmama u njegovom izvodjenju,
a na specifičan način. Album je zvučnog imena Only The Strong
Survive, odnosno Samo najjači prežive. Što se naslova tiče, sve je to ok.
Do pre nekoliko godina sam praktikovao da prvo album čujem na
jutjubu, zatim isti narežem kao audio cd, a onda, ako mi se zaista isti i
svidi, obavezno kupim vinil, odnosno gramofonsku ploču. U zadnjih
par godina sam pretplaćen na striming platformu Tydal, tako da su mi
nova izdanja odmah pri ruci, da ne kažem uhu. Slično kao nekada, ako
mi se svidi album, posle preslušavanja na pomenutoj platformi, isto
nabavim kao vinil. Inače, poenta je, izmedju ostalog, da, muziku kada
preslušavam, ne slušam tiho, niti preko slušalica, već, poprilično glasno,
što najviše zna moja najbliža okolina, ali stoički izdržava glasni teror
(valjda je ljubav pobedila…). Odmah sam preslušao pomenuti album,
jedanput, dvaput, posvetivši mu pažnju i želeći da uhvatim sebe kako
uživam u glasu i muzičkoj obradi Brusa na njegov rokerski način, no
ništa od toga. Ispratio sam, uglavnom, pisane hvalospeve na stranim
muzičkim portalima, ali nije bilo one inicijalne kapisle za užitak. Da,
sličio mi je kao poslednji album Rod Stjuarta, mnogo beskorisne
muzike, sintizajzera, klavijatura, nekako mi je sve to delovalo isprazno,
fino upakovano i producirano, ali je rok ostao u nekom magnovenju,
daleko od onog starog ujeda gitare, praštećih rifova i zvečećih rola u
mome uhu. Ne, ne pišem o njemu, ovoliki iritantni uvod sam napravio
da bih objasnio zašto ću pisati o sličnom izdanju grupe Deep Purple od
pre tačno godinu, dana i zašto isti nije nigde propraćen medijski kao
Bruce Springsten.
Odgovor je jednostavan, to je klasičan rok album, za
razliku od gore opisanog koji je nekako mek, pop soficiran, za mene
mlak, prosto nejak, bez poruke, doduše jeste uradjen sa stilom, ali od
jednog gazde ( Brusa zovu i Bos) više sam očekivao, ali i zahtevao.
Album Turning to Crime (Okretanje zločinu) je dvadeset drugi
studijski album benda Deep Purple, ali je prvi put uradjen na jedan
osobit način, odnosno odsvirali su numere koji su drugi muzičari
potpisali kao svoje u drugoj polovini šezdesetih i na početku
sedamdesetih godina prošlog veka. Tu je reč o vrhunskim imenima
klasičnog rokenrola, Arthur Lee, Peter Green (Fleetwood Mac), Bob
Dylan, Yardbirds, Cream, Jimmy Driftwoood… Naravno da je njihov
producent Bob Erzin produkciju uradio na vrhunskom nivou, odnosno
svi songovi su dobili onu patinu sećanja u savremenoj obradi, kao da su
faktički ovih dana ugledali po prvi put svetlost na vinilnom štandu.
Kada su pre pedeset i kusur godina počinjali svoju karijeru, Deep
Purple je tražio svoj muzički identitet, počev od klasičnog rokenrola,
hard roka, pa sve do preko sinfonijskog prikaza osobitog muzičkog
izražaja, koji bi ih izdvojio od ostalih, tada mladih bendova. U tim
trenucima se gledalo i pazilo na bilo koji momenat koji bi mogao, na
ovaj ili onaj način, unaprediti karijeru i sam uspon benda. Deep Purple
sada nema više nijednog razloga da se dodvorava auditorijumu, tako da
je ovaj njihov poslednji album jednostavno radjen za njihovu dušu, ono
što su nekada sa neskrivenim uživanjem slušali, ovde su odsvirali na
njihov, prepoznatljiv i primeren način.
Ovo je posledji album sa gitaristom Stiv Morsom koji je zbog
teške bolesti supruge napustio bend i posvetio se isključivo pomoći i
lečenju iste. Gest apsolutno za primer. Svima. Biti, ne znam koliko,
uspešan u svom poslu, a zatajiti u svim drugim segmentima života, ne
znači ništa. Kažu da su neki vrhunski svetski slikari znali samo da
slikaju i ništa više…
Sam album Turning to Crime odsviran je glasno, sa pregrtš strasti
iskazane u svakoj numeri, povremeno dominantnim klavirom sa jetkim
gitarskim solom, koji veselo odzvanja u ušima. Stekao sam utisak da je
bend svirao kao da nastupa u negdašnjem starom kaubojskom solunu,
pred hrpom veselih gostiju koji ubijaju subotnje veče u rok maniru.
Bezbrižno, veselo i raspusno, kao da je reč poslednjem sudnjem danu na
planeti užasa. Album je svesno koncepiran da u završnoj Medley numeri
(mešavina više songova) Deep Purple svira i Led Zeppelin i Steev
Winvooda, da bi svojim glasom na završetku iste briljantan trag ostavio
Ian Gillan svojim brutalnim rokerskim glasom koji je još uvek mogao
ispratiti zahtevne visoke tonalitete.
Raspevan i rasviran bend je na jedan lucidan način pokazao kako
se songovi drugih izvodjača iz apsolutnog rok klasicizma mogu odsvirati
na savremeni način i poslušati kako iste sada zvuče posle pola i više
veka, odsvirane sa puno ljubavi, htenja, pažnje, a što se muzičke veštine
tiče, tu spora nema. Iskustvo, rad i poštovanje drugih, pretvorio je
Gilana i ostatak benda u moćnu mašineriju koja ne uzmiče pred
vremenom, no još više jača u tom instančanom delirijumu vremešnog
roka. Naravno da im ljudskosti nije manjkalo. Suviše je to veliki bend.
Na kraju, vinil koji je na fotografiji sa mališanom Žikom, dobijen
je zahvaljujući mladom čoveku po imenu Nenad, koji radi u Londonu
kao inžinjer za Metu (bivši Facebook). A dečkić na istoj predstavlja
budućnost koja prvo mora otkriti prošlost, da bi imala snagu da
sadašnjost pretvori u budućnost, u neki lepši, edukatniji i normalniji
svet. Gde ćete lepšeg primera od rokenrola. Od nečega se mora početi,
zar ne?
Svima onima koji dodjoše, nekako, do kraja ovog teksta, a naravno
i onima koji su u startu odustali, želim puno zdravlja, strpljenja u onome
što rade i pokušavaju da stvore, kao i da se ostvare kao ličnosti, kako na
profesionalnom, tako i na ličnom planu. Onim mladjim, tinejdžerima, za
koje imam žarku želju da pišem i pokušam barem malo tog rok otrova
da ubacim u njih, želim da spakuju sve svoje snove i iste ostvare, ako ne
u sledećoj, možda u nekoj narednoj godini. Srećnu Novu želi vam vaš
Miodrag Marković. Živeli!
