Kada neko u svom umetničkom izražavanju dogura do 25. albuma,
udje u osmu deceniju života, a još uvek ima šta da doda svojoj
kantautorskoj priči, odnosno s pažnjom biva njegova poruka poslušana,
naidje na sasvim solidan prijem u eri digitalnog konzumiranja svega i
svačega, pa i muzike, vredi se zamisliti i vratiti u prošlost.
Ne samo zato
što ista aplikacija iskustveno nudi neka saznanja koja vazda ostaju
prikovana za sećanja koja izviru iz klasičnog rokenrola, nego i zato što
je to poprilično dobra smernica za neka buduća apdejtovanja muzičkih
zapisa usaglašenih sa vremenom u kome se odigrava njihovo postojanje.
Svako vreme ima svoju muziku i svoje interpretatore. Neki stvaraju i u
dva veka. Večiti buntovnici ili boemi pod svodom neraskidivih životnih
niti koje pletu dogadjaje i ubrzavaju planetu. Možda nikada u premijer
ligi nisu u vrhu, ali su svakako čuvari zapisanog, otkrivenog i
ponudjenog u okviru svojih percepcija poimanja svega prisutnog. Jedan
od takvih umetnika, ljudi koji žive rokenrol, samosvojno, nekada i na
granici nerazumljivog za širu populaciju, predstavlja rok muzičar John
Mellencamp.
Novi, jubilarni album se zove Orpheus Descending (Orfej silazi).
Orfej je bio pevač i mitski pesnik koji je svojim milozvučnim tonovima
lire i samu prirodu prilagodjavao sebi. Po legendi, dva puta je izgubio
svoju veliku ljubav Euridiku. Inače, ne samo u muzičkoj kulturi, nego i
u likovnim delima i književnosti pojavljuje se navedeni ljubavni par. Na
kraju, reč je o nesrećnoj ljubavi, ali zamislimo se, nisu li sve prave
ljubavi takve…
Album otvara Hey God (Hej Bože) gde se Džon pita da li je pravo
na oružje njegovo pravo ili još uvek nema dovoljno mrtvih na podu da bi
Bog sišao na zemlju i preduzeo nešto. Nesumnjivo da je ova numera
više nego aktivna i kod nas. Mudrost nije dovoljna da bi održala svet, a
sam čovek više nije u mogućnosti da pomogne, ne samo drugima, no i
sebi. Zato je to jedan od poslednjih vapaja koji se kliče Bogu da
preduzme nešto i osvesti ljudski rod. Gotovo četiri minuta tiho odjekuje
lelek gitarskog rifa sa isprekidanim solo deonicama koje defeinitivno
nisu u prvom planu. Nedvosmislena molitva upućena je svima, ne samo
Bogu. Sledeća numera je The Eyes Of Portland (Oči Portlanda) koja se
bavi tretmanom beskućnika, palih i zaboravljenih u zemlji obilja i nade,
molitve i suze njima neće pomoći. Umerena numera koja nosi svoje
štivo i poruku daleko. Kada je reč o numeri The So Called Free
(Takozvani slobodni) , Džon grubim, ali i toplim, glasom priča o
sastajanju i rastajanju, sa bolnom napomenom da se snovi ne mogu
nigde uhvatiti. Možda je to baš čar snova, neuhvatljivi u svojoj nadi da
se uvek može bolje i više. A sve to u zemlji takozvanih slobodnih.
Ostaje nedorečen da li je mislio na savremenu Ameriku, ili je, a sve me
tako podseća, kao da je ova numera izrasla iz davnih kriza tridesetih
godina prošlog veka, kao da skitnice putuju vozom po nepreglednim
pregledima tzv. obećane zemlje u nadi da će naći posao, bolji život, a tu
i tamo neki od njih, možda i ostvari svoj san.
The Kidness Of Lovers (Ljubazni ljubavnici) je razvučena i
melanholična numera, ali koja se otvara jednim vrlo interesantnim i
nadasve tačnim stihom, kaže se da su važne samo prva i poslednja
cigareta, a sve ono izmedju nije za pamćenje. Ima u tome poprilično
istine, gorčine i bola, ali pesnik, pravi radnički roker, nije slagao.Isto je
i sa ljubavnicima. Zna se šta se pamti… Ostalo podleže minimiziranom
sećanju.
Peta numera na albumu je Amen (Amin). Prosto, kada čovek nema
više reči da bi opisao neki dogadjaj, kada se miri sa istim i kada se oseti
nemoćan, sa usana njegovih sklizne Amin. Time je možda i dozvao
Svevišnjeg, bar na tren… Takodje, mirna, lagana i tiha numera u kojoj je
porukom sve rečeno. Amin ili ti Kraj, samo je konstatacija i molitva
oprosta, ne i saglasnost sa postojećim dogadjajima, kao u pesmi Bitlsa
Neka bude (Let it be). Za razliku od par navedenih pesama, Orpheus
Descending (Orfej Silazi) je pravi rok song. Noseći stih je pitanje
kantautora da li će ugledati svetlo pre nego što krv udari na ulicu.
Diskretna numera koja u sebi prikriva duboko nezadovoljstvo jednog
sloja ljudi, dok se Orfej spušta na paklenu stranu grada. Odlična, noseća
numera, svojom rečitošću, konkretnim angažmanom, tako i savremenim
rok muzičkim koloritom jednostavno pleni. Vraća nas u rane radove
izvodjača, jetko, oštro i razuzdano, ali na moderni način.
Understade Reverence (Nenametljivo Poštovanje) je spev samo na
klaviru koje me podseća na Brajan Adamsa i Tom Veitsa, odnosno neka
njihova mešavina, mrtva numera, bez ikakve živosti sa tužbalicom u
smislu da u potcenjenom poštovanju saznajemo ko smo i šta smo, da se
tu sreću dve strane sveta, te da je to samo još jedno mesto za Sudnji dan.
Teška, duboka, letargija koja nije za slušanje u jesenjim danima kada
kiša lagano osvaja tugom i onako skrušene duše. One More Trick (Još
Jedan Trik /Prevara/) je sledeća numera na albumu. Poslednjeg keca iz
rukava životni osudjenik vadi, ta omča življenja koja mu leluja na vratu.
ništa drugo no život nije. Sva njegova težina visi o tankoj niti, ali je
čovek uvek spreman na još jednu prevaru, još jedan trik, makar i
poslednji bio, kako bi sebe predstavio za bar još neki dan u životu.
Lightning and luke (Munje i sreća) je pričica o malo svetlosti i
malo (više) sreće, ali muzički me podseća na već nešto što sam odavno
čuo, tako da u tom smislu nema posebnih oduševljenja, ne tražite previše
jer nećete dobiti ni ono malo što imate sada. Sasvim korektno uklopjen
zvuk violine sa klavirom i gitarom. No, i iz nje izbija neka nelagodna
hladnoća. Za njom ide Perfect World (Savrešen svet) koja je nežna
ljubavna numera samouvereno otpevana i nadahnuta stihovima koji
prate savršeni svet, ali samo kada ste zaljubljeni, onda vam je sve
savršeno i sve je u najboljem redu, ljubav je pokretač svega postojećeg.
Backbone (Kičma) je završna numera na albumu, umerenog ritma i
koncepcijski zatvara album. Čežnja za malo preostalog ponosa čoveka
vodi do ulaza na samrtna polja. Kičma, kao stožer ljudskosti, opisuje
večitu borbu za neko svoje Ja. Džon podseća da je istina uvek tu ispred
nas, ali da je mi ne vidimo uvek. Pitanje je da li je i želimo. Naravno da
je pesma autobiografskog karaktera. Vokal i poruka je u prvom planu,
ali ne zaostaje i muzički deo interesantnog sadržaj, na trenutke isplivaju
nežnosti nošeni nekakvom setom, a zatim se obruši agresivni ton kao
podrška stavu da pesnik, poeta, kantautor, želi umreti kao čovek. No, i to
nije uvek moguće….
Pomenuti album predstavlja klasični niz koji već dugo iza sebe
valja John Mellencamp. U glavnom ga ne zanimaju savremeni tokovi
muzike u smislu da je podložan bilo kakvim popularističkim ispadima i
dodvoravanjima širim masama koji bi da slušaju rokenrol, ali gde im i
ostali žanrovi nisu strani. Džon ne pravi kompromise, od prvog albuma
iz daleke 1976. godine pa sve do sada, nadogradjivao je svoj stil, ali je
ostao privržen isključivo rokenrolu. Nadahnuti pesnik, kantautor, koji i
od politike nikada nije bežao, nije se ljuljao na sve strane, pa koja
prevagne. Imao je svoj stav i svoj put. Dogurao je dokle je i dogurao,
samo par godina mladji od Bruca Springsteena sa kojim ima dodirnih
tačaka, ali i drugačiju širinu i raznoličniji pristup nego pomenuta
svetska zvezda. Džon nijednim svojim gestom za sve ove godine nije
pokazao da je i želeo postati zvezda, stvarao je, objavljivao albume,
držao koncerte, više ili manje privlačio pažnju, ali je svakako uvek bio u
senci Bosa. Naravno, dva sjajna umetnika pre par godina zajedno su
objavila duet.
2018. godine Džon je uvršćen u Kuću slavnih tekstopisaca. Možda
malo i okasnelo priznanje, ali svakako zasluženo. Aktivista protiv ratova
i ostalih posrnuća ljudskog roda, neskriveni patriota koji želi blagostanje
svim ljudima, bez obzira na pripadnost, poreklo i boju kože, za sve
godine svoga stvaralaštva, kako u muzici, tako i u drugim segmentima
umetnosti u kojima se ogledao, zaslužio je onaj naziv iz osamdesetih
godina koji je nosio – roker radničke klase. Da, oduvek je bio blizak
običnom čoveku. Možete li zamisliti rokera bez konzumiranja alkohola i
droga, ali čoveka koji je pušio i do četiri paklice duvana dnevno? Jedan
od nas, jedan od vas, zaslužio je da mu pružimo priliku da se još jednom
iskaže i kao muzičar i kao tekstopisac, jer Džon je autor kompletne
muzike i tekstova na albumu, osim teksta u numeri Perfect World
(Savršeni svet) koji potpisuje Bruce Springsteen. Više nego pristojan
album, u moru letargičnosti, tezgarenja, bezidejnosti i planetarne
nezainteresovanosti da se malo ustukne, stane na loptu i promisli
trezveno, odslušajte album i imaćete u čemu uživati u mirnim
poslepodnevnim satima letnjeg okruženja.
Miodrag Marković
