Naredjaše se 45 godina od kako sam kupio svoju prvu
gramofonsku ploču u obliku LP. Dobro, jeste ona bila velika, ali nije
dugosvirajuća, imala je samo dve numere i okretala se na 45 obrtaja. Tek
sam stidljivo zgazio u tinejdžerske godine, te mi je i ona izgledala onako
moćno u lokalnoj robnoj kući Beograd. Cena ista kao i sve druge
gramofonske ploče, ali na njoj je krupnim slovima pisalo SMAK.
Nešto
sitnijim slovima bile su navedene dve numere Nevidljive terazije i
Hitopadeza. Kako je ona druga numera bila instrumental, već na prvo
slušanje mi se nije svidela. No, ona noseća, Nevidljive Terazije, bila mi
je poprilično u redu za moje rokerske prapočetke. Malo je reći da se
vrtela jedno vreme non stop. Sada da se pitam za drugu kupljenu
gramofonsku ploču, bez pažljivog prelistavanja istih, ne bih mogao da se
setim. Ipak je istina da se pamte prva i poslednja cigareta…
Svako ludilo ima svoju lucidu intervala, predah u vlastitom
nasrtaju na ostatke duše. Kada sećanja počnu lagano da odlaze uz
poslednje godine što ih čuvaju duboko zaključane u svojim skrivenim
odajama, poslednje u čoveku što stari je srce, Ono je uvek neupitni
karakter za sve čovekolike slabosti. Slušalo se njega ili ne, isto uvek
iznadje put ka beskonačnosti vlastite iluzije. Svi kovčežići tuge, ali i
radosti, smešteni su u njemu. Damar ne voli samoću, onda su mu udari
učestaliji i jači.
Tek, srce zaigra kada god čujem numeru Nevidljive Terazije,
onako usput, u automobilu ili, čak se i to desilo, na nekom programu
televizije, i oni su je onako, uzgred puštali. Onda mi je žao što svaku
sličnost sa mnogim gorim od sebe podvlačiti moram, a numeru Smaka,
možda nije njihova himna ili broj jedan, ali je svakako bend i po njoj
raspoznatljiv. Neobično nadahnuće gitare, sjajan vokal, pogotovo za ono
vreme neobičan i tekst, sve nekako uklopljeno u jedan mali harizmatični
opus Točka, Borisa i ostatka benda.
Svaki vrhunski bend, a niko pametan, ne mora po difoltu biti i
previše pismen, osim ako ne utone u neku zluradost samo njemu
poznatu, ne može osporiti Smaku taj mitski oreol slave na ovim
prostorima, ima i svog tekstopisca, pravog pesnika, koji im posebno
nadahnuće daje. Borislav Horvat, kao i mnogi drugi sjajni poetski
mislioci neopravdano zapostavljeni u našoj nazovi umetnosti, izmedju
mnogih briljantnih tekstova Točku i bendu, podario je i tekst Nevidljivih
Terazija. Mala pričica, ali raskošnog sadržaja.
U pesmi se spominje reč Bardak, a u stvari je reč o turcizmu u
našem jeziku, i predstavlja neveliki glineni ili zemljani sud. Posebnu
lepotu iznedrava stih koji kaže "nežne vilinski lake ko list", sa takvom
suptilnošću opisana je ženska lepota u samo par reči. U samo jednom
stihu otvara sve čežnje ženskog pola da svojim stasom probudi sve one
usnule poglede nazovi jačeg pola, odnosno sve one skrivene muške misli
razbukta u jedan strastveni plamen.
I dok se muzički trenuci nižu kroz redove što ih opisujem, kapljice
nežnosti sklapaju dečačke prve tonove spoznaje umetnosti lepote
življenja, pogled uprt u prvu, više slučajno kupljenu gramofonsku ploču,
bistri neko sasvim drugačije vreme, možda ne bogatije, ali imalo je neke
svoje mala čarolije. Jedan od tih magičnih trenutaka, predstavlja i
pomenuti EP. Redak za ono doba. Možda i sada ima svoj osobeni raritet,
ali Nevidljive Terazije imaju svoj, nešto drugačiji otisak, nego neke
druge numere kragujevačkih majstora roka. Hvala im što su mi muzički
otvorili put i na taj način pre više od četiri decenije.
Miodrag Marković