Старење је природан, постепен и неизбежан процес који у савременом свету све више добија на значају, представљајући изазов не само за појединце већ и за друштво у целини. Сви старимо — и сигурно је да ће доћи тренутак када ће наше физичке, менталне и когнитивне способности почети да опадају, што ће неминовно утицати на квалитет живота.
Ово је процес који подразумева бројне физичке, психолошке и социјалне промене, због чега се намеће потреба за адекватном друштвеном реакцијом. Старост не мора бити крај — већ може бити прилика за нови почетак, али само ако се као друштво за то и припремимо.
Привилегија или изазов?
Иако неки у старости виде привилегију — време за уживање у животним достигнућима — за многе друге она представља период живота испуњен препрекама и проблемима. Управо зато је неопходно активно ангажовање читавог друштва у препознавању и решавању проблема са којима се суочавају старији грађани.
Важно је схватити да ћемо сви једног дана постати „стари“, и да та етикета не би смела да значи маргинализацију. Напротив — треба је препознати као позив на већу емпатију, подршку и разумевање.
Шта је заправо „старост“?
Старост је сложен појам који се може посматрати из биолошког, социолошког и друштвеног угла. У правном смислу, у Србији се старим лицима без породичног старања сматрају мушкарци старији од 65 и жене старије од 60 година. Али бројке саме по себи не значе много — оно што је важно јесу стварне потребе и проблеми ових људи.
Основни проблеми старијих особа
Старост често носи са собом бројна ограничења: хроничне болести, смањену покретљивост, психичке и когнитивне потешкоће. Поред тога, старији све чешће постају жртве друштвене равнодушности и дискриминације, познатије као „ејџизам“.
Многи се суочавају са:
- потешкоћама у запошљавању због година,
- немогућношћу добијања кредита,
- недоступношћу јавних служби,
- економском несигурношћу услед ниских пензија,
- све већим ризиком од насиља и занемаривања.
Невидљиви у судовима и институцијама
Посебно забрињава положај старијих особа у правосуђу. Недостатак приступачности зграда, неретко компликовани судски поступци, неразумљив језик, и недостатак подршке — све то доприноси томе да многи старији не могу адекватно остварити своја права.
Иако закони предвиђају одређене механизме заштите, у пракси је примена ових мера ретка. Због тога је неопходно:
- обучити запослене у судовима и институцијама,
- унапредити инфраструктуру,
- обезбедити психосоцијалну подршку,
- омогућити учешће у поступцима на језику који разумеју,
- спречити секундарну виктимизацију.
Нужна системска подршка
Иако држава предвиђа неке облике подршке кроз систем социјалне заштите (новчана помоћ, смештај, помоћ у кући), јасно је да то није довољно. Потребан је свеобухватни, системски приступ који ће укључити све секторе: здравство, правосуђе, образовање, културу, медије и породицу.
Такође, службе за бесплатну правну помоћ и подршку жртвама морају бити приступачније и ефикасније, посебно у раду са старим лицима.
Закључак
Проблеми старих нису само њихови — то су проблеми целог друштва. Сви ћемо једном бити у њиховој кожи. Зато је важно да већ сада радимо на томе да се старост у Србији не доживљава као терет, већ као природна и вредна фаза живота.
Старење не сме да буде маргина, већ централно питање савременог друштва — питање које захтева достојанствен одговор.
