U lavirintu ljudske iscrpljenosti raznoraznim apokaliptičnim teorijama
zavere i mirnodopskog huškanja na neistomišljenike, u vremenu u kome
je bestidno ogoljena suština neuspeha tople reči i gde je razum sile
sveden na statističku grešku, a intelektualno stvaralaštvo predočeno
kao plaćeništvo trulog kapitala, neke stvari izrodjene u prošlom stoleću
zvuče, blago rečeno, smešno. Deaktivacija svake nečasti više nije
beskopromisno pitanje za koje se vredi boriti. I uvek je bilo teško,
nikada lako za običnog smrtnika u njegovom putešestviju, što život se
zove.
Trgovci lažnom srećom oduvek su postojali, njihov zanat, u ovakvom ili
onakvom obliku, teško da će ugasnuti, iz prostog razloga jer isti uvek
valjaju ono što ljudskom biću nikada dosta nije, a to je novac. Jedino
validno sredstvo za razmenu beskuprulozne moći. I na takvu sreću
mnogi nasednu, promeni im se život u trenu i postanu samo neko ko je
možda nekada i značio u svetovima satkanim od melodrama i
naprsnuća ljudskog razuma.
Postati osnivački član benda koji će pržiti na negdašnjoj sceni velike
države, ni u tim slatkastim vremenima, nikada nije bilo lako. Uz velika
odricanja, rad i talenat, uvek je neophodna kašičica sreće koja vam
može začiniti život i uzdići vas na nekakva nebesa samo vama
namenjena. Tada ni pomisliti zašto se to baš vama zdesi, mislite da to
tako treba i da vi to, svakako, zaslužujete. Pameti i sreće nikada kraja.
No, kada ta ista kašičica u sebi ponese gorki pelin, kada vam se život
izokrene u negativnom smeru, kada se gotovo preko noći sruši sve ono
što ste, takoreći, do juče imali ili bili, ne postavlja se pitanje zašto ste
baš vi izvučeni iz šešira nesreće. Za lično zlo, uvek je neko drugi, tudji,
krivac.
Ove godine se navršava 70 godina od rodjenja jednog od najboljih
bubnjara sa ovih prostora. Mislim na Gorana Ipe Ivandića. Lucidnog
držača rokenrol ritma, nadahnutog da, i numerama u etno stilu, da
poseban odušak kroz udaraljke, doboš, bubanj, činele, timpane i slično.
Obično se ljudski pogled, zapostavljajući muzičko uho, vezuje za
frontmena benda, gitaristu, pevača, eventualno klavijaturistu, dok se
gotovo uvek zapostavlja ta ritam sekcija, bas i bunjevi. A upravo oni, iz
drugog plana, na površini drže sve one rifove i vokale koji paraju po
tonskim zapisima. Svesni da iz drugog plana nastupaju, nekako su uvek
tiši i skromniji no ostatak benda.
Ipe je od osnivanja benda Bijelo Dugme prisutan kao okosnica ritma,
pritajen, ali uvek spreman da muzički istrči, što mu je i te kako bilo
dozvoljeno na prvim albumima dugmeta, pogotovo u numerama Kad bi
bio Bijelo Dugme( sa debi albuma istog naziva) i Požurite konji moji (sa
albuma Šta bi dao da si na mom mjestu). U tim numerama videla se sva
lepršavost neusiljenog ritma nošenog gromovskim istupanjima koji
ubrzavajući ritam daju poseban šarm numerama i njihovoj dopadljivosti
širem auditorijumu. Stamen i beskopromisan u vlastitom izdanju i
poimanju rok muzike, obojio je živopisnim ritmom zamisli frontmena
benda, na jedan drugačiji način no što je to bilo prisutno u tadašnjoj
muzici sedamdesetih godina prošlog veka.
Svoj virtuozni nastup ostavio je u dve numere gde je on imao vodeću
ulogu, a koje je snimio sa matičnim bendom 1976. godine, Džambo i
Vatra. Zanimljiv fanki elemenat gde je do izražaja u prvi plan izbio sav
raskošni talenat i ritmičnost skromnog bubnjara. Autor obe numere je
Ipe. Nakon zapažene izvedbe obe numere, zajedno sa Lazom Ristovskim
snima album Stižemo. Isti je uradjen u progresivnom rok maniru.
Kompletnu muziku napisao je Laza Ristovski, a u numerama gde se
pojavljuju i vokali, tekstopisac je bio Ranko Boban. Album je snimljen u
prvoj polovini 1978. godine, tačnije u zimskim mesecima, ali baš kada je
trebala da počne promotivna turneja, početkom iste godine, u Sarajevu,
zajedno sa još nekolicinom muzičara, Ipe je optužen za posedovanje i
distribuciju hašiša. Tako da nikada nisu bili u prilici da uživo izvedu
opisani album. Nakon toga, po požućenoj štampi, pisalo se sve i svašta,
ali je činjenica da je je Ipe osudjen na tri godine zatvora, da je početkom
1981. godine otišao na izdržavanje kazne zatvora, da bi krajem sledeće
godine, za najveći državni praznik, odlukom Predsedništva SFRJ, bio
oslobodjen daljeg izdržavanja kazne zatvora. Medjutim, mnogi koji su
ga poznavali tvrdili su da Ipe nije više bio onaj čovek kakvog su ga
nekada upamtili. Trgovci srećom ostvili su traga.
Njegov povratak u Bijelo Dugme desio se 1984. godine kada su objavili
album jednostavnog naziva Bijelo Dugme, uz Padaju Zvijezde, na istome
apsolutni favorit bila je Lipe Cvatu. Možda je ovo bio i definitivno
najbolji album Dugmeta, najsadržajniji i najzanimljiviji, uz koje su,
svakako, išli bogato iskustvo, ali i sama darovitost benda, pogotovo
svakog člana benda na poziciji koju je zauzimao. I na sledeća dva,
poslednja albuma dugmeta, svoj doprinos kao bubnjar dao je Ipe. Ostao
je sve do kraja benda, onakvog kakvog smo ga poznavali i raspada one
zemlje kojoj smo nekada, hteli-nehteli, pripadali svi mi iz tamo neke
generacije…
Goran Ipe Ivandić živeo je život klasične rok zvezde. Sve mu je bilo na
dohvat ruke, sve tako blizu, opasno, ali i plativo. Za bubnjevima je bio
razvejani sanjar, drzak i neuništiv, u realnom životu, drugačiji, nesiguran
u obitavanju prostih priča, plativši cenu za koju nije imao pokriće,
ostavio je beleg u sopstvenoj, ranjivoj, duši, nikada ne zalečivši rane,
samo njemu znane. A duša na lomači tiho gori… Na jednoj strani,
podarivši mu nesporni talenat za muziku, na drugoj, sudbina uzima svoj
danak. Snažan u muzici, krhk na život, ostavio je u svetu, koji je on
poznavao, koji ga je nekada prihvatao, a nekada i ne, jedan opsežni trag
gde je svoje muzičko umeće doveo gotovo do perfekcije, ali koje nije
bio u prilici da uvek i iskaže.
Naravno da je bilo i boljih bubnjara od njega u poslednjih pola veka, na
moje zadovoljstvo neke sam i lično upoznao, ali je Ipe u nekom
vremenskom vaganju rokenrol muzike na ovim prostorima iskakao kao
hrabri ratnik koji tek treba da se iskaže pred plesnjivom gomilom laži, a
da u toj neravnopravnoj borbi izmedju njih, on nikada nije ni mogao
izaći kao pobednik. Uzmaći nije hteo, napred nije imao kuda. Našavši se
u tom zatvorenom krugu sopstvenog sazveždja kompormisa i
neostvarenih želja, jednostavno je sagoreo poput zvezde padalice.
Početkom 1994. godine pod nerazjašnjenim okolnostima, da li
nesrećnim slučajem ili, ipak, ne, izgubio je život, ne dočekavši ni
četrdesetu godinu.
Miodrag Marković
