Сам назив речи Дисторзија вуче корене из латинског поднебља и представља
изобличење, односно деформацију нечега постојећег. У музичком
смислу поменути појам означава промену постојећег звука, ефекат у
музичком наступу изражавања. У суштини, свака промена је добродошла,
ма каква била. Мој лични контакт са музиком Електричног Оргазма је био
преко плоче Пакет Аранжман. Ни дан данас нисам истом посебно
одушевљен, мада су то били први новоталасни кораци који су најављивали
неке промене у музичком свету око нас. И тако, ту и тамо сам
повремено залазио у башту поменутог бенда, одслушао, више онако
успут, њихова прва три албума, да би ми тек албум Лес Цхансонес
Пополаирес (Популарне песме) привукао пажњу. Заиста су ми се свиделе
обраде Гилета и бенда, онако изистински рокерски, али веома савремено за
оно доба, а реч је од 1983. години. У мојим средњошколским данима,
наведено издање оставило је позитивног трага.
Међутим, тек три године касније, бенд је експлодирао на прави начин,
албумом Дисторзија. Мислим да је то био суштински заокрет у раду бенда, и
да су са истим лагано почели излазити из клупских оквира. У једанаест врло
уједначених по квалитету нумера, у тек нешто мало више од пола сата
музике, Електрични Оргазам као да се тотално ресетовао у односу на
нека ранија издања, на самом албуму осећала се свежина, бистрина и
лакоћа свирања. Оштро, јетко, неповлађујући ни на који начин било коме, а
опет, на другој страни, некако лежерно и питко, извајали су рокенрол на
мало другачији начин него до тада. Темељитост у приступу свакој теми на
албуму је одавала шаролики доживљај преко сваке нумере, али је иста имала
посебну аутентичност. Сви сонгови су другачији, њихова међусобна
независност кулминира простим доживљајем да свака може бити посебан
сингл, али да када се све одслушају, дају једну речиту целину, угођај
неискварене, дечје лепршавости, као пролаз кроз дугу… Компактност
целог албума огледа се у једноставној нисци између неприлагођености у
тадашњем свету и неусахлој жељи да се садашњост издигне на један
истински, револуционарно рокерски ступањ. Бенд је успео да цео регион
зањише кроз различитост и препознавању сопствених уводних рифова и
одрживост сваког стиха одсликаног у практичној и природној разумљивости.
Непосредност сваке нумере приближена је жестоком свирком,
мешавином класичног рокенрола, бугија и рокабилија, но то није
једноставан скуп рок стилова, већ самосвојност квалитета самог бенда.
Албум отвара харизматична Вуду Блуз, магично кокетирање са
месечевим додирима, уз трилеровско-хорорични увод, изузетно ритмична
тема. Гитарска солажа између самих рифова, одише посебно заводљивим
укусом. Памтљиви рефрен и убрзани ветар на крају нумере на суптилан
начин затварају сонг. Обрада Луи Луа је весела рок песмица, скромног
текста, брзог ритма и вишевокалног интерпретирања. Но, не заборавимо да
је оригинална верзија Ричарда Берија пре тачно 70 година, прва зањихала
чисти рокенрол. Свака Нова Ноћ је бурна нумера, распевана,
симпатичног текста, сјајно аранжмански урађена. Свакодневна тема
инспирисана младалачким немирима. За њом следи нумера Ша Ла Ла. Мало
уводно развучена у блуз кантри елементу, да би од средишњег дела
ухватила заносни ритам. Скроман и питак, плесни текст. Затим следи прави
раскошни рокенрол хит – Дебела Девојка. Сјајан ритам, распевана нумера,
текст у шаљивом смислу даје сличицу о једној младој женској особи. Кроз
викшегласоно певање, све је на свом месту. У нешто мање од три
минута жестоког рокенрола оцртава прави утисак о бенду. Да, музички то
је Оргазам.
Другу страну албума отвара нумера Ја Сам Тежак Као Коњ, одлична
нумера, експлозивног наратива, изузетног ритма и сјајних рифова. То је још
само једна у низу бритких, одсечних и лако памтљивих нумера. Затим
следи тема Видим Свој Лик. Фина рокабили љубавна песмица, симпатичног
налета и тужног расплета. Ја Не Постојим је још једна лака, жустра
нумера, кратког и певљивог рефрена. Хорор Буги је следећа нумера на
албуму, кратка буги инструментал нумера, имате утисак као да сте у
неком бару на дивљем западу крајем 19. века. Хеј Ти је претпоследња
нумера на другој страни албума,класична рокенрол нумера, умереног
ритма и солидног текста са распеваним вокалима. Албум затвара тема
Капетан Есид. Др. Алберт Хофманн је особа која је прва синтетизовала
ЛСД. Тај осећај моћности и одлазећег страха кроз умишљено путовање
даје бесконачни низ ацид рока. Лагана нумера кроз коју Гиле и остатак
бенда плове до следеће обале.
Албум је сјајно продуцирао Пико Станчић уз свесрдну помоћ Срђана
Гојковића Гилета који је уз њега разрадио своје идеје обојивши албум да
буде баш такав какав је. То више није био албум урађен за одређен,
мањи круг људи, био је то веома, веома сликовит пројекат који је
промешао од панка, рокабилија и класичног рокенрола до елемената
психоделичног рока, али тако импресивно и супериорно у односу на њихов
претходни рад, да је у своје окриље приволео и све оне који су раније били у
недоумици шта мислити и очекивати од Оргазма. Некако су изтутњали из
другог плана улетевши у прволигашки караван тадашњег рокенрола на
овим просторима.
Квалитет самог албума је лако уочљив, онако на прво слушање већ изазива
знатижеље у ком смеру одлази тематика и музика коју су прострли пред
слушаоце музичари којима је до тада углавном бивало неважно шта се о
њима мисли у ширем кругу. Удисај рокенрола, дубоко затрован свим
слободарским тежњама, како у мислима, тако и у свакодневном
делању, у тих пола сата пливања на високим таласима рока, понудили су
пријатно освежење, ненаметљиво, али веома заразно. Весела музика,
једноставност текста и различитост од других тадашњих бендова који су били
у мање више сличном трендовском окружењу, дали су могућност
Електричном Оргазму да коначно изради своју препознатљивост већ по
првим тактовима сваке нумере. Искристалишући свој звук, бенд је
надзидао сопствене вредности које га и дан данас одржавају у врху
популарне музике.
Детонација бенда и све оно што је у каснијим годинама пристизало, учинило
је то да су исти постали прави урбани бенд везујући се не само за велике
метрополе, већ и за мање градове који су имали ту рок душу и пратили тај
миомирис у стварању некакве космичке музике приступачне свима.
Волети рокенрол је као волети живот и све оно што исти носи са собом.
Недељивост туге и радосних тренутака, осмеха на лицу и болне гримасе
истог, све то стане на малени длан постојаности и опстанка оваквог
човечанства какво је нама познато. Лутајући за савршенством које не
постоји и идилом вечне љубави отопљене у отпадима музичке индустрије,
албум Дисторзија је одолео времену на један рафинирани начин, чистоћа
њиховог рок изражавања и залет који су сами прорачунато одабрали, још
увек их носи кроз пустоловна надахнућа, ево, за неку годину биће већ
пола столећа. Истрајност њиховог музичког запажања и преношења на шири
аудиторијум уродило је оличењем једног стаситог, сигурног и
инспиративног бенда. Свакако да је један од камена темељаца њихове
рок владавине био и албум Дисторзија. Вреди га увек одслушати, предахнути
уз исти, те покушати реинкарнирати своја сећања уз сву ону искрену и
младалачку топлину коју албум носи.
Миодраг Марковић
