Sreo sam je uplakanu u hodniku ustanove gde zajedno radimo dugo godina. Brzo je zamakla u svoju kancelariju, ne ostavljajući nijednog trenutka bilo kakvu mogućnost za nešto drugo, osim da je nešto pošlo po zlu. Kato, obratih se tiho, šta se dogodilo, zatvarajući vrata njenog ofisa. Žena u pedesetim godinama, vidno neraspoložena, pognula je glavu i rukom mi dala znak da izadjem. Ma daj, rekoh, čemu toliko neraspoloženje, birah reči s pažnjom. Zamisli, reče, koja sam ja budala. Zamišljam, odgovorih povladjujući joj, a još uvek nesvestan o čemu se radi.
Otišla sam, za ove praznike kod prijatelja koji živi sam, započe priču moja koleginica. Lepo smo se provodili, a i znamo se odavno, poželela sam da ostanem i živim s njim. Čak mu je za praznike i rodjak dolazio iz inostranstva sa decom koja su me zvala strina, sve je bilo u redu. Dobro, pa zašto onda plačeš? Šta nije u redu? Kazaću ti, a da se ne smeješ. Ma, hajde Kato, kako da se smejem, kada si ti uplakana?
Nisam prošla probu, on je mene samo probao i rekao, posle par dana, da nisam zadovoljila njegove standarde. E, tada sam prasnuo u smeh, nisam se mogao suzdržati. U 21. veku još važe standardi iz 19. veka, rekoh. Marš napolje iz moje kancelarije, reče. Veselo poslušah.
Setih se numere od Olivera Mandića Probaj me sa njegovog prvog albuma. Kada sam otišao kući, prelistao sam njegove ploče i pored pomenutog albuma ugledao sam i njegov poslednji studijski album Dodje Mi Da Vrisnem Tvoje Ime. Neverovatno je saznanje da je od istog proletelo pune četiri decenije. Na albumu pregršt vrsnih muzičara koji su obeležili muziku sa ovih prostora, poput Milivoja Markovića, Stjepka Guta, Nenada Stefanovića – Japanca, Laze Ristovskog, Bore Đorđevića… O posveti samog autora sopstvenom delu ne bih ulazio, zadržavam se samo na muzičko tekstualnoj vrednosti istog. A nije da nije bio uspešan sredinom osamdesetih godina prošlog stoleća.
Tema koja otvara album, Pomagajte Drugovi, proglašena je pobedničkom numerom na MESAMU, drugim zaredom festivalu sa medjunarodnim karakterom održanog 1985. godine. Medjutim, bilo je raznoraznih priča u vezi dodele pomenute nagrade i proglašenja pobednika, odnosno malte ne, pobednik je ozvaničen pod pritiskom. Naime, posle oficijelnog proglašenja pobednika, koncert na navedenom festivalu trebao je održati baš Oliver. Tu sada idu tri tačke iz razloga što se ne želim baviti ličnom sujetom pevača i kompozitora.
U odnosu na prva dva albuma koje je objavio Oliver, treći je malo muzički tanji, ali svejedno ima mesto u savremenoj pop muzici ovih prostora. Uz pobedničku numeru sa MESAMA, veoma uspešno se vrtela i naslovna tema sa albuma, Dođe mi da vrisnem, kao i zanimljiva Bobane. Tu su još i Kreni, Ne daj mu, Muko moja, Kaje bre, Fato i, po meni, možda i najbolja numera na ploči, a koja nije puno uhvatila zamah, Ja sam lud. Tekst je napisao Bora Đorđević.Sve sam rekao.
Omot je dizajnirao i to u izuzetno savremenom formatu Mirko Ilić, inače tadašnji zvanični dizajner diskografske kuće Jugoton, na smele fotose Ivana Mojaševića. Izgledom, bio je to više nego korektan dizajn za to doba. Ne može se ni na koji način opovrgnuti ni kvalitet izvodjača.
Jedini put kada sam pokušao gledati Olivera Mandića uživo zgodilo se početkom osamdesetih godina prošlog stoleća, kada je otvoren novoizgradjeni olimpijski bazen u Smederevskoj Palanci. Medjutim, Oliver se nešto naljutio, otpevao par pesama i otišao. Tada sam prvi put čuo kako zvuči jedan pravi prateći, ne bend, nego orkestar. Te letnje večeri saznao sam kako može po zvezdanom nebu plivati muzika u beskraj. Hvala Mami Co Co koja me je, izmedju drugih, nadahnula da bezmalo uživam u muzici pola veka.
No, nisam bio lenj, sledećeg radnog dana, iz svoje kancelarije nazvao sam s početka priče koleginicu. Šta je, rekla je, rešio si da se izviniš? Ma, da, počeh tromo… Slušaj ovo, kazah i pustih joj samobilnog telefona numeru Probaj me od Olivera Mandića, odnosno samo refren iste. Prinesoh slušalicu fiksnog telefona uhu i čuh samo gomilu psovki na moj račun… S pravom.
Miodrag Marković
