2,9K
Након читавог низа емоција које вас преплављују, почне ужасно да боли и тада боли све – и оно што је било и посебно оно што ће тек бити. И то траје…и никада не прође. Ваше је само да времену дате времена и оно одради своје. Па, мозак, срце, душа-прихвате. И науче са тим даље, уз велико недостајање. Кренете да бодрите себе, онако како би и та особа сама, да може.
Рекла би вам да се упристојите и волите живот иако, можда, бар тако испада, он није волео вас. Зашто би, иначе, дошла у ту ситуацију? Она које нема. Е, то су већ неке друге, више ствари. И томе сада нема места. Прихватањем, не отварамо ту тему. Не би она то ни волела. Рекла би вам да наставите тамо где је она стала…да довршите цигарету и тражите ону њену, да допуните теглицу са каменчићима са Таормине, кад већ она није стигла, да попијете ону кафу на тераси на обали језера и помало причате о њој, макар и оно лепо.
Док одзвања звонки смех у глави, ви схватите да је себично да патите и још да кажете да је вама тешко. Већ, да пригрлите успомене које имате, повремено застанете и удахнете им живот, не мора нико да зна – мали трик, а пуни батерије, кажу.
И, ок је да боли. Баш би било чудно да није тако. Отишао је неко. Драг. И, у реду је да недостаје. На сликама, будућим, да. Срце памти и верује да јој је тамо негде боље, да се већ нашла са Ђолетом и да јој свира ону због које је и на концерт хтела да иде, а није. И, то је тада било ок.
Човек, ипак, сам слика слику о себи, па зашто се онда не бисмо потрудили…тада схватите. Отворен став и искрена реч, осмех и мало неке ничим изазване животне радости, таква је била наша Рене и таква ће и остати. Амин.
