Više puta je prevarila život, on nju samo jedanput, klasičnim
nokautom. Tu je vreme stalo za nju, za ogolela sećanja i uništenu
prošlost, bez nade za povratak u budućnost. Sve što je uradila u vlastitoj
dozvoli za obamrlost, godilo je njenoj sujeti u ranoj mladosti, no sada je
već bilo dockan i za snove i nadanja nova. Nikada taj trn bola nije izašao
iz njene kože, bez povratka osmeha na lice, samo neutaživa zebnja je
sipala iz očiju pretvarajući zoru u sumrak i obrnuto. Bilo joj je svejedno,
znala je da su karte odavno podeljene i da sada igra samo za siću.
Sklopila je oči, povukla dim cigarete i tiho izustila: „Znaš, mislim da je
Ona pesma napisana za mene… E, a tako sam mu verovala, iako je bio
stariji od mene, tako lepo je pričao, a ja sam uživala slušajući ga. Bio je
sjajan govornik, a ja zahvalan slušalac“.
„Bio je lažov…“ otelo mi se uz kiseli osmeh pokajanja za izrečeno
nedelo usred teške mimikrije moje sagovornice i zaprepašćenja od
onoga što ne želi da čuje. Utihnula je i sasula ostatke votke niz grlo,
ugasila cigaretu, ovlažila oči i prkosno ustala sa stolice uputivši se ka
izlaznim vratima kafića. Opet sam ćutao i duboko sebe prekoravao, po
ko zna koji put neopraštajući sopstvene izrečene gluposti prema
osobama koje mi ništa nisu skrivile. Nije lako biti ni pametan ni iskren,
sve ima svoju cenu koštanja. Znajući da mi niko i ništa ne daje za pravo
da se mešam u tudje sudbine, opet je nešto uzdrmalo moje misli i
resetovalo sećanja na rane dane mladosti, druženja i, moram priznati,
bezbrižnog života sa pregršt snova ispod jastuka. A „Ona pesma“ je u
stvari pesma Riblje Čorbe sa drugog albuma, završna, gde sam oduvek
mislio da joj na tom vinilu nije bilo mesta, nekako je odudarala od moje
vidjene koncepcije istog.
Jedan, po meni, veseo album, Pokvarena Mašta I Prljave Strasti,
okončan je sumornom i tužnom numerom. Klavirski koncept Enca
Lesića prosto je ubijao nekom volšebnom tugom, iz tona u ton, iz takta u
takt, da bi Bora Đorđević svojim tekstom uništio i ono malo nade koje je
pokušano da se izvuče iz numere Rekla Je. Ne zna se kome je teže,
onome koji ostavlja ili ostavljenoj dami, slušaocu je svakako teško na
oba načina, ni jedna uloga mu ne godi. Ali prava tregedija je kada nemaš
ni sedamnaest godina, a već je prošlost zatitrala jerihonove trube koje su
srušile sve što je bilo u mladom, nedoraslom biću, koje je tek trebalo je
da ocvatne.
Numera za rastanke, puno pelina i umirujuće tuge, gde se sve
pretvara u neko normalno, podnošljivo stanje, privid urednosti života i
poluskrivenih emocija. No, uradjena je iz dubine duše, tekstualno
prijemčiva svima (laže ko god tvrdi da nije nikada bio ostavljen),
muzički toliko pokorna, da boli već na prvo slušanje. Nikada nije bila
hit, nikada joj nije davan neki poseban značaj i tretman, kao da su svi
bežali od nje. I izvodjač, stvaralac i slušalac. Nekako je veoma teško
susreti se sa samim sobom u navedenoj numeri. Previše lagana da očuva
skrivene tuge, a suviše istinita za ropotarnicu prošlosti. Sve je tu, kao na
dlanu. Mladić koji ostavlja voljenu sa svim onim lažima koje joj
pretočava u istinu, devojka koje iste prihvata sa izrazom lica da joj je
svejedno, no da bi volela da produži taj ograničeni tren ljubavi barem za
još jedan zargljaj. Može i hladan, jer ona svu svoju živost stavlja u taj
jedan zagrljaj i jedan dodir ruke. Naravno da posle sledi istina, suzna i
golemo bolna. Da, i mladić je poražen, shvata da priča laži, da u stvari
teši sebe samog, da taj poslednji zagrljaj nije za nju, nego za njega, da
mu je to opravdanje za klasičnu izvedbu lošeg teatra koja se završava
uvek sa rečima “ nismo jedno za drugo…“.
Nesporim da je Bora imao i mnogo jače sentiše u svom autorskom
radu, ne samo sa Čorbom, već i sa ostalim bendovima i izvodjačima rok
muzike, da je, sada pokojni, Enco Lesić imao i popularnije kompozicije,
aranžmane i slično, ali, Rekla Je numera je koja odvrće bol do kraja. Za
mladje čitaoce napomena da je Enco bio vlasnik studija Druga Maca u
Beogradu početkom osamdesetih godina, da je u mnogome pomogao
Električnom Orgazmu, EKV-u, Šarlu, da je antologijski Paket Aranžman
snimljen baš u tom studiju. Album Riblje Čorbe na kome se nalazi
opisana numera je tu i snimljen u februaru 1981. godine.
Znam da su Dva Dinara Druže i Ostaću Slobodan „poklopile“ sve
ostale numere sa drugog albuma Čorbe, ali sagledavajući navedenu
ploču u ovom vremenu, svaka pesma je mogla biti singl. Sa pravom,
kvalitet i urodjena nonšalantnost autora i vodje benda davala je poseban
okvir albumu. Numera Rekla Je strpljivo je čekala svoj red, sve dok
doza konzumacije bola ne bude previše jaka, onda nastupa ona, tiho, tiho
ulazeći pod kožu, lagano se trujući ostacima života.
Inače opisana numera je malo isečena na vinilu, prosto iz razloga
što je kao jedanaesta numera jedva stala na ploču. Na audio kaseti je
drugačija priča, tu je pesma onakva kakva treba da bude, odnosno onako
kako su je zamislili autori Enco i Bora, bar što se dužine trajanja tiče.
Kuriozitet je taj što je album Pokvarena Mašta i Prljave Strasti 2015.g. u
hrvatskom izdanju časopisa Roling Stoun stavljen na 13. mesto od 100
najboljih albuma u jugoslovenskoj pop i rok muzici. Tolliko o kvalitetu i
autentičnosti istog.
Naravno da pesma Rekla Je nije pisana za moju prijateljicu, ali se
ona sama našla u njoj sa svim onim ljubavnim razočarenjima koje su
isplivavale iz nje same. Vremenom je učinila numeru kao pripatkom
sopstvenog življenja, uvučenog u kožu mlade devojčice, koja nikada nije
krila da je taj mali klavirski opus sa još kraćim tekstom, ali
predugačkom teskobom, samo veziva nit u njenom nestajanju. Nema te
pruge niz koju će njen voz ići, niti te reke kojom će ona broditi. Ali, kao
što je sreća univerzalna, tako je i bol unikatan, vezan za osobu koja tone
u svom narativu, podržan, na žalost često, alkoholom. Da, posle reči,
uvek ostaje ćutanje… I o tome je Bora, kasnije, pisao.
Miodrag Marković
