243
Мој друг Луле чак и физички мало подсећа на Јокића. Али Луле живи неким мирнијим животом, штавише мало ко би на основу изнетог знао о коме се ради. Грехота, јер је у маниру најбољих из свог краја после дугог и напорног живота у печалби дошао назад у Отаџбину, желећи да се у свом времену бори за њен напредак.
Од уштеђевине је приуштио себи некретнину на ободу града, а као некада најбољи студент кренуо је да тражи посао у струци. Свуда је, малтене, наилазио на затворена врата, и препоруку да добави партијску књижицу. Није могло да му се приговори и да је бирао посао, јер се запослио мимо свих квалификација као физички радник. А кад му је пошло за руком и да се после неколико година запосли у државној служби, почели су да му се ругају јер „много Србује“. Он, који се вратио из белог света само да му деца не одрастају као туђинци, доживео је да због србовања добија пацку за пацком. Као Краљевић Марко кад се по други пут појавио међу Србима, у Домановићевој приповетци, па га на свакој раскрсници „спуштају на земљу“. Ни после тога није постао родомрзац, иако је за такву одлуку имао дебеле разлоге. Нисам сигуран да се, ипак, и сад некад не запита је ли све морало тако, и је ли можда било боље да је остао тамо, преко океана…
Али зашто ово пишем коментаришући Јокића? Људи попут њега, Ђоковића, или век пре попут Пупина и Тесле, најбољи су, на разним пољима, израз српског духа. Иако Нолету није било превише мудро и тактично да се плези Британцима на претпоследњој утакмици, нама се тај „лакат“ свидео, јер смо у суштини то ми. Али да би, као и лани, тај дух дошао до изражаја, потребна је и помоћ Отаџбине. Да га препозна и подстиче, а нипошто да га гуши. Кад се такав цвет не залива, он просто оде, некад чак и чинећи неправду. Питање је да ли ми можемо и ту неправд(иц)у да поднесемо, или ћемо одмах на њих дрвљем и камењем, као на издајнике.
Ја хоћу да скренем само пажњу да Јокићева одлука јесте још само један показатељ да ствари овде не иду добрим правцем. И да ми нисмо један тим, не само у кошарци, већ и на многим другим пољима. Путеви се граде, пруге наговештавају, неке фабрике покрећу и то је све заиста дивно. Али ипак, клима која влада у Србији је лоша, и то се просто осети. Ни реч репрезентација се више не изговара пуних уста, па онда више није ни магнетска сила која би држала и Јокића и њему сличне на окупу, у служби нечег вишег.
Једног дана, историја ће немилосрдно да суди о епохи друге и треће декаде 2000-их. Нас тад неће ни бити да би морала да нам повлађује. И верујем да ће овај период оцењивати као турбулентан и тежак, као да је неко предвечерје светског рата. Али оно где ће најоштрије судити овом режиму, сада се враћам и на пример мог друга Лулета, биће негативна селекција. Она брише све успехе једне државе и убија визију да дуго заглибљена кола могу да крену напред, из блата. Јер су нечијом вољом дата на управљање оном ком за почетак није превише стало да их коначно покрене. Да то не буде само пука фраза: осмотрите своју околину и размислите да ли су најбогатији људи око вас уједно највреднији и најспособнији, да ли вам је председник месен заједнице најпоштенији и најбољи човек у селу, да ли је ваш асистент на факултету био биран меритократским мерилима.
Ово није текст за дневнополитичку употребу. Али јесте једно размишљање о тескоби у којој се тренутно налазимо, и која у свакој прилици све јасније избија на видело. Та ће ствар хитно морати да се мења у најскоријој будућности. Не само интервенцијом државе и владајуће партије, већ и нашом личном иницијативом. Морамо да препознамо најбоље и највредније међу нама и да их потпуно некритички помажемо, у континуитету. Да их бранимо, као себе, кад их неко други напада, а постао је манир да анархија која не признаје ниједан ауторитет почиње да кидише и да се баца на најбоље. Да им не тражимо длаку у јајету, већ да их гурамо испред себе без сваке сујете. На крају, да их бранимо и од њих самих, кад их ухвати малодушност. И то би ваљда био почетак изградње новог духа једног тима. У супротном, лако може да нам се деси да у најскоријој будућности завршимо као у оном вицу, са ђаволима, где француски, руски и немачки котао чува одређен број демона, а српски баш ниједан – јер сами свог који је надомак излаза из котла повуку за ногу надоле…
Немања Девић историчар
