Eto, piskaram intenzivno pet godina unazad, a nijedan tekst
ne posvetih najvećem vokalu među najvećima. Da li zbog toga
što sam se udaljio od njega, ili što mi je oduvek delovao malo
sladunjavo, a u meni ipak kipi onaj sirovi, prljavi, siromašni i
tamni rokenrol. Iskreno, ne znam, no sigurno je jedno, bez
obzira što i ko kada mislio, on je najveći vokal u istoriji
popularne muzike. Tu moram podvesti džez, pop, rokenrol i sve
ostalo što se sluša u poslednjih sedamdeset i kusur godina.
Naravno, reč je Elvisu Presliju.
Druga stvar je što je o njemu napisano gotovo sve što se
napisati dalo, što se odigralo, možda i jeste, a možda i nije, ali su
o njemu pisali svakako mnogo kompetetnije ličnosti no što sam ja.
Ali ja imam jednu prednost u odnosu na sve njih koji su već sve
ispisali o idolu klasičnog rokenrola. Ni u svojim najluđim
fantastičnim snovima nisu mogli očekivati ovakav uspon, da ne
kažem i zloupotrebu, veštačke inteligencije. E tu, u svoj svojoj
pakosti, može se izvlačiti, ne samo glas, već i virtualnim putem
odgledati koncert nekoga ko je još u prošlom veku počinuo.
Od kada je sveta i ubeleženog vremena u istoriji kulture,
prvo glas, a zatim slika, a kasnije i zapis, umetnik je onaj ko se na
neki način izdvajao od ostalih pripadnika svoje zajednice. U
početku strogo autohtono, a kasnije i u globalnom okruženju,
ređali su se slikari, pisci, muzičari i slično. Neki od njih su ostavili
traga samo po predanju, a mnogi od njih i u vidu tadašnjih zapisa
koji su im stajali na raspolaganju. Bili su hvaljeni ili osporavani, no
u svakom slučaju zavređivali su pažnju. Za razliku od sadašnjih
vrhunsko iskazanih umetnika, dobar broj je živeo i radio u
siromaštvu, ali su dela ostajala za njima. Možda je baš ta
upornost da se izađe iz životnog mulja i nešto uradi sa svojim
životom i bila glavni pokretač njihovih umetničkih čula. Ipak,
žrvanj života im nije dozvolio da budu drugačiji no što jesu. Vlastiti
um, ruke i nadarenost, bilo je sve što su posedovali.
U hodu umetničkog stvaranja, življenja, ali i sanjanja,
nedorečenost ljudskih veština davala je nekakav poseban ukus
lepote, čak i onda kada su dela bila daleko od savršenstva. Valjda
zbog toga što je iza njih stajao sasvim običan tvorac – čovek, sa
svim onim iskušenjima koja su ga podvodila pod ralje života. Baš
ta nesavršenost daje neobičnu lepotu umetničkog izražavanja.
Kada se samo setim koliko puta se na koncertima čulo brujanje
pojačala, koliko samo puta su prekidani vokali, gubio se zvuk
gitara, ali je uvek ostajao onaj huk mase da ponese izvođača, da
zajedno kliče sa njim u kasni noćni vetar ili da po kiši cupka sve
do svršetka nastupa. I svi srećni. Da, za velike novce, ljubav ne
cveta.
Lično, volim muziku Dina Dvornika. Lucidno otkačen
Splićanin koji je krajem osamdesetih uneo podosta novotarija u
ondašnji muzički koloritet. Bez ikakvih predrasuda krenuo je u
osvajanje popularne muzike na svoj način. Prihvatio sam ga baš
onakvog kakav je bio.
Lagati da ne volim Dugme i njihove albume, jednostavno ne
želim, ne bi odgovaralo istini. Bend, Bregović i svi vokali, ostavili
su traga, svako na svoj način. I njih sam prihvatio baš onakvi
kakvi su bili, dosta rokenrola, malo popa, tu i tamo poneki bluz, a
u svrhu popularizacije rokenrola i doza etno stvaralaštva je tu.
No, Bijelo Dugme i Dina Dvornika ne želim prihvatiti
zajedno. Iz samo jednog razloga što Dino odavno nije sa nama, a
da li bi on prihvatio mešavinu vokala i svoje muzike na pesmi od
pre skoro pola veka, ne znam. A nikada se i saznati neće. Ono
što je sklepao Bregović i savremena tehnika, meni se ne dopada.
Jer evo, prođe četvrt veka, a Bregović nijednu novu temu sa
Dugmetom nije uradio. Istina, punih tridesetpet godina nisu
izbacili nijednu. Žalosno, ali sve se svelo na tezgarenje i
životarenje od stare slave. Takođe je istina da je maher za
popularnu muziku na balkanskim prostorima ali ono što je radio
sam, odnosno nezavisno sa najpopularnijim bendom bivše nam
zajedničke države, nije monetarizovao na željeni način. No, Bijelo
Dugme, i bez Bebeka, nostalgično privlači pažnju. I donosi profit.
Ne želim da ikoga obmanjujem, od 1985. godine gledao sam
svaki Dugmetov koncert u Beogradu. I nikada nisam bio
zadovoljan zvukom, odnosno tonom. Zvučno na Hipodromu su
tek bili katastrofa. U punom smislu reči i navedenog značenja.
Da se vratim na početak piskaranja, ali želim reći da isti
pišem sa kažiprstom desne ruke, na mobilnom telefonu. Sam, bez
ičije pomoći, samo sećanja, go ekran i volja da se ne složim sa
nečim što, niti duše ima, niti smisla. No, profit, ipak, kakav takav,
još jedanput Bregoviću napuniće trezor.
Iskreno, nadam se ugodnoj i dugoročnoj starosti, sa relativno
solidnoj mentalnoj kreposti. Ali, sa druge strane, nadam se da
neću dočekati da Elvisa Preslija čujem sa nekom novom pesmi u
aranžmanu tzv. veštačke inteligencije.
Pozdrav od vašeg staromodnog Miodraga Markovića
