BOB DYLAN

Svaka reč ima svoju težinu. Nekad je laka kao perce, a nekad je teška kao srednjovekovni okov. Nekad je nežna kao svila, a nekad gruba kao težačke ruke, nekad miluje, a nekad je prejaka do smrti. Reč je ono
što izdvaja čoveka od drugih bića, ona veza između misli i pokreta, prijanja uz čast i obraz.

Reč, moćna, tiha, sama i u društvu, sve zajedno i ujedno. Od pamtiveka ljudi su se trudili da zabeleže istu, na onaj ili ovaj način, sve dok se pisma nisu osavremenila i postala svima dostupna. Ništa lepše od zabeležene reči. Pogotovo ako ima smisla, ako vredi i upućuje na opšteprihvaćene vrednosti savremenog društva. Tu ne mislim na par godina unazad, već na decenije koje prođoše mimo nas, kao letnji vetar, a ne osetismo ga. I opet reč, čarobni stih što pokreće ljude. Uz muziku, prija, godi, a zna i da zaboli.

Onda pitanje čemu to, ako je sve prolazno, podložno zaboravu i sudu vremena. Vreme, taj tužni faktor koji iskristališe misli i dela, daje kritiku za sve ono što ste nekada radili ili niste, a mogli ste i, što je još gore, trebali ste. Čast mi je,  da u nekoliko crtica, kao moje isključivo sebično viđenje, predstavim nobelovca, muzičara i poetu,  buntovnika i sledbenika ljubavi i istine, čoveka, koga možete voleti ili ne, ali ga u svakom slučaju morate ceniti. Ne zbog ovovremenske nagrade za životno delo, nego zbog svega onog što je izgovorio i odsvirao u poslednjih pola veka. Bob Dilan, u stvari Robert Allen Zimmerman.

Lično, za mene, poeta u rok stvaralaštvu. Neprikosnoven muzički stvaralac, uz reči, teške, opore, surove, ali istinite. Reči koje odjekuju, koje stalno opominju kuda idemo, zašto smo tu gde smo, a uvek želimo više. Mislimo da smo bolji od drugih, pametniji i vispreniji, ali da se uvek umeša neka zla sudbina. Uvek je ona kriva za sve. I opet ta reč, izgovorena i zapisana, a vreme odlazi, već danas sutra će biti juče, a sutra je opet daleko. Kada Dilan izgovori reč uz gitaru i zapita sve nas koliko ima do kraja puta, naravno da neće dobiti odgovor, on tu nije ni presudan, ali čovek treba da se zapita kuda ide, a pogotovo s kim.

Da pređeni put ne ostane uzaludan, da ostane neki trag, slika ili, bar, reč. Sa velikim R. Tako je Dilan stao uz književne veličine kao što su Kipling, Tagora, Šo, Hese, Hemigvej, Kami, Sartr (odbio Nobelovu nagradu), Pamuk i naravno, naš Ivo Andrić. U muzičkom carstvu Dilan je odavno nemerljiva veličina, rame uz rame sa elitom svetskog rokenrola, a te 2016. je i književni svet priznao vrhunskog poetu, majstora reči. Dilan je oduvek imao ono nešto što ga odmah izdvaja od drugih, tu lepršavu reč, snažnu do jeze, koja peče poput vatre i ledi one protiv kojih je digao glas. I opet ta reč, uz muziku, koja je samo pratilja njegovih osećanja.

U jednom momentu njegova reč pokrenula je svet, bila je plamteći bljesak u nezadovoljstvu mladih u vreme kasnih šezdesetih godina prošlog veka. Da li je Dilan bio vrhunski gitarista, svakako da nije. Njegove vokalne sposobnosti naravno da su uvek bile upitne, kao i sviračko umeće, ali ta reč koja je klizila niz njegove usne, opora i puna besa, puna istine koja je tadašnji establišment itekako zabolela.

Nije bio sanjar, ni mističan, nije bio ni lider u poslu koji je decenijama stvarao, ali je plenio svojom neobičnošću, jednostavno izdvajao se od drugih, bio je prepoznatljiv po prvoj noti i prvoj reči koja ide ka slušaocu, odnosno gledaocu. Sada bismo rekli pratiocu. Od 1962. godine kada mu je izašao prvi album, do danas, a naređao ih je preko 40 (meni poznato 45), od Duvanja u vetar do pevanja klasika muzičke kulture roka, kao što je njegov pretposlednji album gde je pevao songove od Džoni Keša, ostavio je neizbrisiv trag u muzici i poeziji. No, pamtiću ga po Reči, sa velikim R, koja opija, ima smisao i poruku, a nije fraza.

Taj Božji dar u njemu, kao muzičar i pevač, u potpunosti je ostvario u smiraj svoje muzičko- spisateljske karijere. Otpevao je i odsvirao skoro sve što savremena muzika može dati. Bio je akustičar, roker, kantri pevač, svirao je i pevao džez numere. Ipak, uvek je bio poseban. Ima taj bluz motiv duboko u sebi, tu senku tuge što ga prati svo vreme. Da, Dilan je definitivno zaslužio priznanje svih priznanja, odnosno Nobelovu nagradu, njegova poezija je spoj iskre mladalačkog bunta i čoveka punog iskustva. Tonovi iz njegovog klavira bole, otvaraju dušu, a reči režu, pravi noćni bluz. I opet lično, najdraži mi je album „Slow train“ iz 1979. i istoimena numera.

Reč je o sporom vozu koji stiže, ide kako ide, kao i život, ali na kraju ipak stigne na odredište. Kako tako, borimo se, padamo, dižemo, tugujemo, ali idemo… Važno je znati gde i s kim. Možda nikada i ne stignemo, ili bar mislimo da smo okasnili za sve godine koje stratismo suludo u verovanja u neki drugi život i svet. Nema drugog života i sveta, do časti i vere u sebe sama, onda možemo i pokucati na nebeska vrata. Ko zna, možda se i otvore… Da biste o bilo čemu mogli pisati, morate nešto i pročitati. Da bi stvorili bilo šta, prvo trebate nešto i videti, osluhnuti, pa i čuti.

Višedecenijsko slušanje, gledanje i čitanje daje mi sopstveni sud o nečemu što mi se sviđa ili ne. Ali je moje, makar i pogrešno. Odslušah pažljivo nov album Boba Dylana, „Grubi i bezobrazni putevi (načini)“. Niti je grub, a još manje bezobrazan. Album je nežan i melanholičan. Ne ulazim u sadržaj teksta tema. Lično nije previše privukao moju pažnju, niti sam se nešto posebno udubljivao u tekstove istog. Međutim, u jednim dnevnim novinama spazih recenziju Dilanovog albuma od, svakako prvog novinarskog rokerskog pera nekadašnjice, pa i današnjice, Pece Popovića.

Jako pozitivna recenzija puna hvale za „Rought and rowdy ways“. OK, pomislih, to je njegov stav, više dat opisno, ne upuštajući se u dublju analizu pesama. Nešto kasnije na BBC News na srpskom jeziku išla je podrobnija analiza albuma, pa i samih  songova, predstavljajući isti kao remek delo. Međutim, ne sporeći veličinu pomenutog albuma, a svakako još manje samog autora, inače mog omiljenog muzičara, a pre svega poete, isti me strašno, na prva slušanja, podseća na rukotvorine Toma Vejtsa, a posebno na poslednje izdanje Leonarada Koena.

Suviše mi je tih album, uspavljujući, sve deluje kao recital, praćen klavirom i gitarom, kao da je sve spremno za usnuli dah i počinak. Takođe, nisam primetio ni neki pomak od njegovog poslednjeg albuma „Tempest“ (Bura). Sve deluje nekako umorno, beznadežno i zlokobno tiho. Nema tog poleta i te vatre da ponese zvuk, da optoči sliku. Dilan je Dilan, niti on ima potrebe da se bilo kome dodvorava na bilo koji način, jer on, naprosto, ima takvo viđenje današnjice kakvo ima, na nama je da ga prihvatimo ili ne. Njega sigurno nije briga za to…

On svojim putem gazi… Što se samih numera tiče, najbliža mi je „Zbogom Džimi Rid (Goodbye Jimmy Reed)“ iz razloga što me najviše podseća na starog Bob Dilana, pravi bluz začinjen i usnom harmonikom, kao na počecima karijere slavnog umetnika. Još jedna bluz tema je privukla moju pažnju, a to je „Prelazeći Rubikon ( Crossing the Rubicon)“, a da li je i kocka bačena… Ne znam… Ceo album deluje kao neko tiho putovanje u daleku prošlost, nema neke posebne vizije budućnosti, nema žara, vokali su strogo ujednačeni, umorni od lutanja po američkim bespućima, uredno satkani u tonove klavira i par bluz akorda gitare. Ritam sekcija glasna i jasna samo u, inače više nego pristojnoj pesmi, „Lažni Prorok (False prophet)“, malo čvršća bluz stvar nošena nešto povišenijim vokalima.

Da li je to dovoljno za remek delo… Možda… Da li je Dilan na ovom albumu više pesnik nego muzičar, neko ko lagano sklapa korice višedecenijskih izdanja… Nisam prorok, Dilana volim, no pre svega poštujem njegovo delo, a da li je ovo ram za njegovu sliku i tačka na muzički opus, pokazaće vreme.

Na kraju, svi moji tekstovi su odraz ličnog stava, pisani jezikom pristupačnim za sve koji pokažu malo interesovanja za gore opisanu vrstu muzike, sa svim neizbežnih greškama koje pisanje nosi, uz maksimalnu podršku opstanku rokenrola, kao jednog širokog muzičkog pravca za koji ne vidim da ima neku posebnu medijsku podršku na ovim prostorima. I još nešto, ne manje bitno, ispod svakog napisanog teksta stoji moje puno, pravo, ime i prezime, a saradnja sa bilo kojim portalom, dnevnim ili muzičkim, svodi se isključivo preko ekspedovanja teksta mejlom na željeni portal. Komunikacija nam je isključivo u jednom smeru.

  Miodrag Marković

Image by Richard Mcall from Pixabay

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/bob-dylan/