Данас се навршавају 32 године од првог масовнијег протеста против режима Слободана Милошевића, 9. марта 1991. године.
Тај датум је истовремено био и почетак ванинституционалне политичке борбе опозиције која је 2000. године резултирала сменом власти и почетком консолидације демократског система у Србији.
Деветомартовски протест у Београду је организовао и предводио Српски покрет обнове (СПО) Вука Драшковића, тада најјача опозициона странка, која је заговарала промену система, и позивала се на демократизацију и националну обнову државе.
У сукобима који су се са Трга републике где је скуп одржаван проширили на неколико улица у центру Београда, живот су изгубиле две особе, учесник протеста Бранимир Милиновић (18) и полицајац Недељко Косовић (54).Повод за демонстрације било је хушкачко извештавање ТВ Београд, која је тада први пут названа „ТВ Бастиљом“. Наиме, реч је о државном коментару који је прочитао уредник Славко Будихна, у коме се наводи да СПО сарађају са проусташким режимом у Хрватској. Вук Драшковић је прогласом 16. фебруара позвао на демонстрације „9. марта, тачно у подне, на Тргу републике“.
Главни захтеви демонстраната биле су смене директора РТС Душана Митевића и још четворице уредника – Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Kривеца и Сергеја Шестакова. Милошевићев режим није желео да дозволи демонстрације, па је полиција блокирала прилазе Тргу и од јутра почела да потискује демонстранте, користећи палице, сузавац и водене топове.
Пред налетом полиције, лидери опозиције су се склонили у Народно позориште, а са терасе зграде Драшковић је издао команду – „Јуриш!“. Тада су почели жестоки, вишечасовни сукоби на улицама Београда.
Тог дана је полиција насилно забранила Радио Б92 и цензурисала Студио Б. Увече су улице биле потпуно пусте, а „мир“ су чували тенкови. „Девети март“ ипак није завршен те ноћи, он се прелио и на наредни дан, када су се организовали студенти на Теразијском платоу. На контра-митингу СПС, функционер те странке Душан Матковић је позвао окупљене пензионере да „крену на Теразије и разјуре срамоту Србије“. Студенти су током митинга називани „усташама“ и „хулиганима“. Тада је бројним поделама у друштву додата још једна – „родитељи на Ушћу, деца на Теразијама“.