Српска православна црква 16. новембра слави Ђурђиц, у знак сећања на пренос моштију светог великомученика Георгија у нови храм. Светог Георгија или светог Ђорђа Срби славе два пута у години. Свети Ђорђе или Ђурђевдан слави се у пролеће, на дан његовог страдања у време римског цар Диоклецијана 23. априла по старојулијанском, односно 6. маја по грегоријанском календару.
На православним иконама и средњовековним фрескама свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан.
На иконама за Ђурђиц, светац се представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У средњевековним православним храмовима и манастирима он је у реду са светим ратницима, борцима за хришћанство, које предводи свети архангел Михајло, представник сила добра и чистоте новозаветне вере.
Ђурђиц је поштован празник међу верницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови. Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и целе следеће године.
Дани од Ђурђица до Светога Мрате називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Kројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове. У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни петао.
