Живот на селу у Србији изнедрио је генерације жена које су срце и душа својих породица и заједница. Традиционално, жене су носиоци бројних улога. Оне су мајке, супруге, домаћице, раднице на пољу, неговатељице али и носитељке културног наслеђа. Ипак, њихов рад често остаје невидљив и недовољно вреднован. Суочавају се с низом изазова који се крећу од економских препрека, до ограниченог приступа ресурсима.
Србија и даље представља претежно патријархално и традиционално друштво, што директно утиче на остваривање родне равноправности. Жене су још увек дискриминисане у свим сферама живота, у посебно су лошем положају жене са села. Кућни послови и брига о деци готово су искључиво послови којима се баве жене, уз интензиван рад у пољопривреди, док у организацији газдинстава углавном имају ограничени приступ приходима, имовини и одлучивању, каже Светлана Козић из Академије женског предузетништва.
Многобројна истраживања показују да сеоске жене имају жељу да остану у својим заједницама и допринесу њиховом развоју, под условом да постоји развијен локални јавни саобраћај, али да то најчешће није случај.
– Жене на селу имају ређу прилику да полажу возачке испите што им опет представља препреку при запошљавању. Ако морате да купите карту и да путујете до посла, а у многим селима имате превоз у једном правцу, у једном дану немате аутобус да се вратите. Оне зависе од сналажења и многе због те препреке и одустају од запошљавања. Жене у свом селу или општини често не могу да добију услугу здравствене заштите, већ морају да путују у суседну општину. Замислите да сте трудне и живите у неком селу у коме немате ту услугу, па немате ни јавни превоз да ли сте довољно храбре да останете да живите у том селу или ћете одлучити да се одатле ипак преселите. Ово је узрок једне девастације села, јер ако жене не могу да живе на селу не могу ни породице – нагласила је Козић.
Иако је Србија усвојила важне законе у области родне равноправности, још увек недостају кључни механизми за њихову примену, чиме жене остају недовољно заступљене у готово свим областима живота. Организације које се баве равноправношћу полова наставиће да сарађују са партнерима из Владе и женских организација на унапређењу женских људских права, наглашава Козић.
– Жене на селу просто не могу да се баве собом и сопственим напредовањем, ретке су оне које у томе успевају и њих треба истаћи у јавности као светле примере. Оно што је мисија свих нас који се бавимо равноправношћу полова је да инситирамо пред институцијама, да будемо гласноговорници и да се боримо да нас доносиоци одлука у власти чују – поручила је она.
Положај жена на селу је можда најбоље описала једна од учесница фокус групе која каже:
„Устајем у пет, а идем у кревет у 10 увече, последњих 20 година. Радим у малој фирми, па се вратим кући да радим у пољу, у башти и кухињи. Мушки чланови породице не раде кућне послове, за мене нема суботе ни недеље…”.
Истраживања показују да жене раде и до три пута више посла, који није плаћен, и немају довољно времена за стварање својих пословних заједница које би им даље биле подршка за напредак.
Извор: https://www.rtv.rs/
– Жене као жене свакако имају проблем са запошљавањем, самозапошљавањем, а жене на селу имају додатно проблеме и са јавним превозом, приступу образовању,приступом културним садржајима… У селу немамо услуге вртића и жене помажу другим женама. Када жене дођу у неко старије доба, неке су оствариле пензију, неке нису, оне не могу да уживају у опуштеном старачком животу већ често помажу млађим женама у бризи о деци. Оне су такође често заробљене у пружању неких услога које би требало да спадају у услог енерентолошког сервиса локалне самоуправе. Уколико то није доступно најчешће се нека жена из домаћинства жртвује и посвети се бризи о старима – истакла је она.
