Pre par dana, stari irski lisac objavio je svoj novi, dupli, album.
Sjajni Van Morison je posle dva prethodna albuma, u isto toliko godina,
odustao od svog buntovništva na istima, a koji ga, zapravo, nisu nigde
odveli. U svoje, više manje, bespotrebne male ratove sa svim i svačim, a
uglavnom protiv establišmenta, nikoga nije uvukao u svoje političke
stavove, sem da je slušalaštvo bilo prezasićeno mudrolijama i teorijama
zavere, ionako im je, pretpostavljam, svega bilo dosta u onih par godina
uzavrele pandemije.
Ovaj put je drugačije. Razigran i veoma veseo Van Morison otvara
jedno novo poglavlje u svojim poznim godinama. Vratio se skiflu. To je
stari muzički žanr koji u svom koktelu ima američkog bluza, kantrija,
folka i džeza, a koji je prisvojen i na britanskom ostrvu pre šezdeset i
kusur godina. Kuorizitet je da se isti vratio u muzičku modu, a što je
Van Morison oberučke prihvatio. Nesporni omaž svom tinejdžerstu sa
vrsnom lakoćom Morison je izveo na 23 probrane numere. Temeljno,
bez ikakvog vidljivog napora, razigran, opušten i poprilično zadovoljan
onim što je postigao na Moving on Skiffle (Krećući se na skiflu).
Svoj odušak je razvrstao kroz pragmatičan odabir starih numera
zaodevenih nekim suludo veselim klavirskim nadahnućem, takmičenjem
u višeglašću koje se ne libi da duboko zagrebe po nekim davnim
vremenima, umirujućim gospelom, tom andjeoskobožanstvenom lirikom
iznetom niz svemirski tepih. Usna harmonika je ostavila poseban trag na
više numera, kao da njeni tonovi lutaju niz irska prostranstva, meko se
spuštajući na zelene livade. Ima tu i klasičnog rokenrola, kantrija i
podosta akustičnih momenata, ali i urnebesnih taktova koji proističu iz
džeza.
Ipak, Morison nije mogao da odoli, a da bar malo ne zakači
britansku vladu kroz svoju obradu numere Gov dont allow (Vlada ne
dozvoljava…). Kao da je ipak morao da barem na jednoj numeri, izmeni
originalni tekst i da sve ono što mama brani kćeri u numeri Mama dont
allow (Mama nemoj braniti), prikaže kao zabranu od strane vlade.
Konkretno, odnosi se na zaključavanje gradjana u svoje domove zbog
pandemije. Van Morison ne veruje u odluke koje mu se ne svidjaju, nije
u poziciji da ih ignoriše, ali njegov usamljeni bunt protiv lokdauna ne
može ništa rešiti.
Rasplesani sving i otkačeni kantri nisu samo prolazne iskre na
pločniku muzičkih dešavanja pedesetih i šezdesetih godina prošlog
stoleća, već su duboko ukorenjeni i u zvuke rokenrola koji će, preko
amerikanaca, vrlo brzo nadahnuti i britance, a tu se Van Morison lako
prepoznao, jer neki njegovi počeci baš su i vezani za takvu vrstu muzike.
Zbog toga, ni vesela atmosfera na gotovo sat i po muzike, ni u jednom
trenutku ne jenjava.
Mešavina prepoznatljivog vokala, gitara, što električnih što
akustičnih, ostavlja sve vreme jedan lagani štimung veselosti i
razbibrige. Pažljivo izabravši koje će songove obraditi na albumu, isti
deluju kompaktno, kao da je sledeća numera iznikla iz prethodne, a
povremeni vapaj klavijature i snažnog ritma, daju na adrenalinosti
svakom pokušaju da se na tihi način premosti praznina izmedju
prenapregnutog vokala i bezbrižne razudjenosti plesnih tonova.
Veoma zabavan i relaksirajući album, poprilično vatren i prožet
pozitivnim duhom. Muzika, kao i svet, postojala je i pre nas, a biće je,
možda u nekom drugačijem obliku, kada planeta bude bila drugačija, ne
velim i bolja, ljudi će se uvek družiti, komunicirati izmedju sebe na
razne načine i predstavljati svetu svoje skrivene male tajne. Naravno da
mržnja izmedju istih neće biti nimalo manja, ratovi sigurno neće biti
blaži, ali uvek će biti pokušaja da se ljudsko biće vrati nekim vlastitim
korenima. Album je samo pokušaj da se deo nade u boljitak prezentuje
na jedan lucidan način, kroz veselje i osmeh. Zato, podržimo iskusnog
muzičara u njegovom ozarenom plesu izmedju svih nedaća koje
zajednički delimo.
Miodrag Marković
