55,K
Снежана је и јуче ујутро устала рано, у пола пет. Али јуче није поранила да би на време стигла на посао, где се никад није ни на шта пожалила, већ да би своју кћерку Јовану, своју наду, свој понос, девојчурак од 17 година, одвела на лекарски преглед у Београд.
Самохрана мајка, сиромашна и напаћена свим невољама које се могу свалити на нејака женска плећа и израњавану душу, није имала ауто па је до лекара у Београд морала аутобусом.
Пре него што су, пуне наде да ће све бити добро, да ће бог дати да лекари у Београду кажу утешне вести, кренуле из топлине породичне куће, у којој више никад неће бити топлине, пољубила је своју млађу кћерку, дјевојчицу од шест година, која болује од срчаних проблема.
-Шта је мама?
-Ништа душо. Само да те мајка пољуби. Спавај мила. Сеја и ја ћемо се вратити поподне.
Девојчица још не зна да се њена мајка и сестра више никад неће вратити. Вечерас, док их њене детиње очи и душа пуне страха и наде узалудно чекају, мајка и сестра почивају у хладној гробници.
Јуче ујутро, док су претрчавале преко ауто-пута, да би ушле у аутобус који је долазио из правца Ниша, на њих је великом брзином наишао аутомобил…
Никада звона сеоске цркве у Крњеву нису звонила толико дуго, тако тужно, толико безнадеждно и са толико поштовања, као данас поподне.
Боже, имај милости.
П.С. Хвала Биљани Павковић, власници мотела Крњево, на људскости и на бризи којом ће она и њена породица убудуће бринути о шестогодишњем ланету, које не зна ни где се налази, ни шта се око њега догађа. И са све већом стрепњом у детињој души гледа у врата очекујући да се она отворе и да се на њима помоле њена мама и сеја. Сав њен свет.
Извор Велика Плана данас
